Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Radmila Urošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Kažu mi pre par godina komšije po povratku sa letovanja – ludo smo se proveli, odmorili, šopingovali i SVE pare potrošili! Ali nema veze, tako smo se i psihički opustili. Sad smo mirni do sledećeg odmora! Dok ispijamo nes, koji nam preplanuli služe na svojoj terasi, uz osmeh komentarišem da mi liče na nekog ko je doživeo katarzu. -Daa! Odgovara komšinica. Tačno tako! Sve smo pare potrošili ali sad smo tako mirni, kaže uz razvučeni uzdah, osmeh i poluzatvorene oči.

Na društvenim mrežama svakodnevno smo svedoci promocije kupovine, potrošnje svega i svačega – garderobe, nakita, turističkih aranžmana, nekretnina, automobila. Odnos prema upadljivoj potrošnji je, ne samo društveno poželjno ponašanje, već i indikator društvenog statusa i uspeha. Doduše, ova vrednost je nametnuta. Banke se zdušno trude i potpomažu da nam budu „vetar u leđa“ kako bismo bili ugledni potrošači sa visokim rejtingom na potrošačkoj sceni. Naravno, da „zagrizemo“ više nego što možemo da (ot)platimo. Sa hipotekom na naše buduće vreme, radno i slobodno ili – ono što od vremena za nas ostane.

Sada bi svi oni koji su zagovornici „pravih“ socijalnih i ljudskih vrednosti digli svoj glas upozoravajući da to ne može i ne sme da bude red stvari u zajednici, da su materijalne vrednosti pogubne za temelje svakog društva koje drži do toga da bude zdravo. Da, znam, to je tačno, ali za mladim generacijama vreme u kojem su rođeni i svet u koji ulaze, uključujući sve potencijale savremenog doba, emituje upravo poruke koje definišu čoveka kao biće potrošnje i materijalnog, pre svega. Onaj ko ne može da parira upadljivoj, odnosno „brendiranoj“ potrošnji, ne pripada redu uspešnih. Društveno je poželjno da trošimo, redovno obnavljamo svoju garderobu, vozni park, nameštaj, nekretnine, i to što vidljivije – to bolje. Jer, potrošnja nije važna ako nije dovoljno vidljiva i učestala. Tek tako ostavljamo snažan utisak na sredinu u kojoj živimo, osnažujemo sopstveno uverenje da potrošnja doprinosi povećanju naše socijalne prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, integriteta i moći.

Mediji, društveni događaji, svadbe, proslave punoletstva, rođendani, slave, porodična okupljanja promovišu potrošnju, a sve što je suština dostignutog standarda i povod slavlja – znanje, rad, posvećenost, profesionalizam i slično, nije u fokusu. Šta su plodovi našeg rada, iskustva, znanja? Ko to danas pita i koga to danas zanima? Pa ipak, Praznik rada i dalje slavimo početkom maja. Po navici, običajima i inerciji, roditelji su sve više u životnoj dilemi u pogledu poruka koje treba da prenesu svojoj deci kako bi ih pripremili za samostalan život. Šta reći deci, a da im njihove junoše ne odgovore uz podsmeh – šta ti meni pričaš da učim, kad ni sam/a nikad nemaš novac? Šta reći, a ostati u zoni odgovornog roditeljstva i mirne savesti da smo za našu decu učinili i rekli najbolje, da smo im uputili prave poruke i preneli najbolje lekcije? Kome danas možemo da čestitamo Praznik rada, a da ga ne uvredimo jer enormna zarada nije rezultat radnog procesa, ili da ga ne podsetimo da istovremeno mora da radi dva posla kako bi postigao, na mesečnom nivou, poziciju čuvene „pozitivne nule“?

Svi mi koji smo još kao mladi ljudi prvi novac zaradili radeći različite poslove preko studentske zadruge sećamo se zadovoljstva prvog samostalno zarađenog novca i radosti trošenja „svojih para“. Sledeće nezaboravno iskustvo u vezi sopstvenog rada bilo je prvo zaposlenje i – zaista, neizmerno osećanje slobode. Imali smo želje i ciljeve u vezi sa novcem, oprezno njime upravljali, štedeli i radovali se danu kada ćemo kupiti željene cipele, poklon dragoj osobi ili uplatiti putovanje. Danas je ova retro priča iz „tamonekogvarljivog leta” kao skeč ili vic za našu decu i njihovo društvo. Oni hoće sad i odmah, često mnogo više nego što im zaista treba.

Da, znam da kada sam tužna ili neraspoložena, proverena „terapija“ je kupovina novog ruža, knjige, neke „sitnice za moju dušu“ ili prostor u kojem živim. Razumem ja i moje komšije koje su pred odmor, odmah nakon završetka poslednjeg radnog dana, katapultirani u svojoj „škodi“ hrlili ka letovalištu u Grčkoj, željni da zaborave zvonjavu telefona, saobraćajnu gužvu u gradu i trku sa rokovima. Kažu mi, a i sama imam slično iskustvo, dok shvate da su na godišnjem odmoru – pola je već prošlo, a onda već kreću misli da „roje“ – koliko je ostalo dana do povratka u realnost u koju im se definitivno ne vraća. Ali, uvek se vrate.

I tako u krug. Za sve pare. Retko ko pomisli da je najodrživiji spas pronaći balans između potrošnje po svaku cenu i besomučnog rada po svaku cenu, kako bi se takva potrošnja „isfinansirala“. Može li savremeni čovek da upravlja sopstvenim životom i da izađe iz savremenog robovlasništva, dok svakodnevno radi ono što ne želi, jer je „bolje plaćeno“ od posla koji bi voleo da radi? Zaista verujem da rad treba da bude deo života svake odrasle, zdrave osobe. Ako bismo pronašli balans između onoga šta nam je zaista potrebno da bismo se osećali dobro u svojoj koži i onog koliko treba da radimo, možda bismo uspeli i da otkrijemo tajnu izlaska iz začaranih krugova naših života. Balans između potrošnje i rada. Ne precenjujući, i ne potcenjujući ni jedno ni drugo.

Za početak, vredi pokušati. Svima nama je potreban osećaj slobode. Ona je dragocenija kada zavisi od nas samih i kada na nju možemo da utičemo.

Možda ne držite do Praznika rada, ali do rada – bi valjalo.

——-

Tekst „Potrošnja i rad – kako do balansa?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Radmile Urošević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.