Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Daleko od očiju kulturne i obrazovane elite Beograda kojoj je još uvek nesavladiv izazov da Rome ne naziva Ciganima, Romi se na mikro nivou, u svojim zajednicama pored kojih žive (a ne sa kojima žive), svakodnevno susreću ne samo sa diskriminacijom na rasnoj osnovi, nego i sa fizičkim nasiljem u bilo kom pokušaju da se integrišu. To ide dotle da kada se „deca k’o deca“ pomešaju sa ostalom decom, roditelji većinskog stanovništva im brane druženje, da ih ne bi „zarazili“ vaškama, lošim navikama, negativnim vrednostima i svim stvarima koje neobrazovani građanin Srbije pripisuje Romima i Romkinjama.

Biti obrazovan znači jednu širinu i dubinu shvatanja stvari i samostalnog razmišljanja, ili makar razmišljanja uopšte.

Nasilje nad romskom decom dešavalo se u selima u okolini Vršca i Niša, gde bi godišnje oko 30 romskih dečaka i devojčica polazilo u školu, a samo nekolicina bi završila, jer bi roditelji deci pretili da se ne igraju sa romskom decom i vršili pritisak na seosku školu jer njihovo dete ide sa „prljavim Ciganima“ u razred. Da stvar bude tužnija, učitelji i učiteljice nisu zaostajali, pa su redovno maltretirali romsku decu. Ovo je deo svedočenja aktiviste Đurice Stankova koji je odrastao u romskom  naselju.

Naravno da ima i pozitivnih primera i to ne ponašanja zajednice prema Romima, već primera da su Romi i Romkinje takođe i deo zajednice. Ovaj tekst posvećujem onim Romima koji su isključeni.

O tome da romska deca ne vole da idu u školu

Da li biste vi voleli da idete u školu ako ne biste imali adekvatnu odeću, obuću, knjige i sl.? Ja sam bio deprimiran kada nisam imao novca za rođendanske poklone drugarima, a zamislite tek da nemate osnovne uslove za školu, kako da onda pripadate vršnjačkoj grupi? Kada učiteljica kaže „Izvadite list iz bloka broj 5“ a vi nemate. To sam ja iskusio devedesetih kada su bile sankcije.

Inkluzivna učionica i Romi

Moja drugarica vaspitačica se žali kako imaju Rome koji su raseljeni iz nehigijenskih i nelegalnih naselja ispod Gazele, pa sada muku muči s njima i ostala deca trpe. „Oni ne mogu da sede mirno 45 minuta u četiri zida!“.

Prvo, ne mogu ni ja da sedim 45 minuta mirno u 4 zida, a drugo, nisu navikli, jer su navikli da se igraju ili rade itd. Naravno da ne mogu da se smire i to će da reši period adaptacije. Osim toga, šta sad, pošto ne mogu da se smire, da ne idu u školu? Kakvi su to učitelji i vaspitači kojima je u redu da neka deca idu u školu, a neka ne?

Šta nije inkluzija Roma?

Nije poenta aktivizma i inkluzije Roma da se pravimo da su svi Romi dobri ljudi ako nisu. Kao i svuda, i među Romima ima loših ljudi. Na primer, ako vidimo Roma u autobusu koji neprijatno miriše, mi se zgrozimo i tvitnemo kako Romi smrde. Poenta je tu da neko smrdi i nije važno koje je nacionalnosti, pitanje je zašto smo – tako lepi i pametni – pretpostavili da on/ona stalno smrdi, a ne samo tada kada smo ga/je sreli? Vraćajući se sa basketa i ja sam smrdeo, pa niko nije rekao „Srbi smrde“.

To je samo spoljni pokazatelj da ta osoba ima problem mnogo veći od higijenskog. Ja znam da i ja smrdim vrlo često i da to nije u redu, ali mene je neko godinama terao da se tuširam, imao sam i gde da se tuširam, pa je lako bilo da me teraju da to činim.

Na kampovanju u Belorusiji morao sam da se kupam u hladnoj reci i nisam se kupao 7 dana da se ne bih razboleo, jer to je bila vrrrlo hladna reka. Dakle, ne gledajmo sa visine na ljude koji smrde, to je znak da imaju neki problem i da smo ih odbacili bez da smo se zapitali bilo šta, a kamoli ponudili da pomognemo, a žalimo se glasno i često kada nam se desi nepravda.

(…)

Tekst “Pozitivna diskriminacija, podsticajne mere i beli medvedi” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.