Vlada Republike Srbije
Piše: Zorica Atić (Blog o socijalnom uključivanju)
Na Trgu Republike nedavno je održana manifestacija “Milijarda ustaje za pravdu” u okviru globalne kampanje kojom se poziva na prestanak nasilja nad ženama i devojčicama. Na žalost, nasilje jeste globalni problem, a nije nešto što se dešava samo drugima, ili među drugima. Niti je rezervisano samo za siromašne, neobrazovane, skrajnute, marginalizovane, neupućene, nevaspitane, necivilizovane, kako bismo najradije voleli da verujemo. Nasilje i nasilničko ponašanje (ili njegov pokušaj) može doživeti svaka od nas.
Duboko verujem da je jedan od načina da se ovaj anticivilizacijski fenomen (koji prećutno funkcioniše po principu, koga ću nekažnjeno da maltretiram ako ne svoju ženu i decu), drži pod kontrolom a pravna regulativa sprovodi u praksi, taj da se o njemu javno i što više (pro)govori.
Ako uzmemo u obzir da je nasilje nad ženama je u Srbiji zakonom zabranjeno tek u 21. veku, jasno nam je da se suočavamo sa velikim i nedovoljno tretiranim problemom u našoj široj zajednici.
Mnogi muškarci odrastali su u porodicama u kojima je bilo nasilja, i sada kao odrasli smatraju da je njihovo nasilničko ponašanje sasvim prihvatljivo – čak i normalno. Ali, nema ničeg normalnog u nasilju prema članovima porodice. Pa ipak, zabrinjavajuće je koliko je nasilje u porodici uobičajeno! U Srbiji je prema nekim podacima svaka četvrta žena barem jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici. Premda mnogi slučajevi zlostavljanja ostanu neprijavljeni, nema sumnje da je situacija mnogo gora nego što to statistički podaci pokazuju.
Nasilje u porodici počela sam da “izučavam” (odnosno da se suočavam sa njim) tokom svog bračnog života. Odrasla sam u patrijahalnoj porodici, ali u takvoj gde nije bilo porodičnog nasilja. Bilo je svađa, otac je bio strog i nije umeo da ispolji bliskost i nežnost prema nama deci, umeo je i da popije (poznati smo kao Srbija međ’ šljivama), ali okrutan i siledžija nije nikada bio. Majka je bila stub porodice. Pored svog posla, bavila se domaćinstvom i vaspitavanjem nas dece i našim emotivnim potrebama, ali su sve bitne odluke ipak i uvek donosili – zajedno. Iz sadašnje perspektive, razumem da je majka bila ta koja je znala da postavi granice prihvatljivog ponašanja i da se kao lavica bori da ih održi.
Tu ideju, da se sve može zajedno, ponela sam iz porodice u život. Sigurno sam ponela i onu drugu, da je sve na plećima žene i da žena može i mora da amortizuje svaku situaciju, da je na njoj sva odgovornost, i da po svaku cenu mora da štiti svoju porodicu, makar štošta i otpela.
Niko nas ne uči bračnom suživotu, a sve bajke se redovno završavaju time da su “živeli srećno do kraja života”. I dalje učimo na primeru svojih roditelja, a ostaje možda za drugu polovinu 21. veka temeljnije osvešćivanje o ovom važnom pitanju. Kako izabrati životnog saputnika? Na šta obratiti pažnju i preduprediti mogućnost loše procene? Danas postoje brojni tečajevi za profesionalnu orjentaciju i izbor zanimanja prema ličnim talentima i sklonostima, a sve mi se čini da bi korisno bilo da se pripremamo i podučavamo i za ovaj drugi, veliki i važan izbor.
Nasilje u porodici pojavljuje se u različitim oblicima: Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd. Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos. Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje. Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr.
Zlostavljanje žena je sistem kontrole, to je način na koji muškarac održava moć nad ženama i porodicom, način na koji muškarac prisiljava ženu i porodicu da zadovolji njegove potrebe – emotivne,fizičke, seksualne, ekonomske.
Postoje pravilnosti koje prate slučajeve nasilja u porodici: naziva se Ciklus zlostavljanja u porodici i kreće se u tri faze:
Faza podizanja tenzije: Ovo je faza kad u muškarcu počinje da se nagomilava bes. Ponekad je besan na svoju suprugu ili porodicu, ponekad zbog svog posla ili nečeg što nema nikakve veze sa ženom i decom. Ova faza može biti dugačka ili kratka (dani ili minuti). Faza akutnog zlostavljanja: U ovoj fazi muškarčev bes eksplodira i on počinje da maltretira ženu. Može da je ošamari, šutne, gurne, da baca stvari na nju. Nasilje može da uključi i silovanje i seksualno maltretiranje. Konačno, muškarac iskali svoj bes i stane. Faza ponovnog uspostavljanja veze (ili faza medenog meseca): Ovo je faza kada se muškarac izvinjava i često obećava da više neće povrediti ženu. Ponekad će čak i zaplakati i moliti ženu za oproštaj. Govoriće ženi kako mu je ona neophodna. Mada je moguće da muškarac stvarno veruje u ono što govori, ovo je vreme kada on uveliko manipuliše. On često objašnjava ženi šta je to ona uradila čime je izazvala njegov bes i time okrivljuje ženu za sopstveno ponašanje.
Zahvaljujući navedenim ciklusima, laganim uvertirama, dramatičnim obrtima i stišavanju akutne situacije, buduća žrtva se pronalazi u učvršćuje u svojoj ulozi trpljenja postepeno i neosetno. Kao Danteovi krugovi pakla, prolazi se jedan po jedan stadijum, i nakon nekog vremena, čini se da tako mora biti i da nema nazad…Ali, ako nazad ne postoji, postoji napred. A ići napred znači reći NE i odlučiti se na velike i korenite promene. Potpuno prirodno, svi se plašimo promena i neizvesnosti, ali u ovom slučaju, promena može biti samo promena na bolje.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar