Vlada Republike Srbije
Piše: Zorica Atić (Blog o socijalnom uključivanju)
Sve što je teško, naše sećanje stavi u blaženu izmaglicu. Iako nije bilo tako davno, ja se kroz (svoju) izmaglicu sećam stvari, igračaka i odeće, strepnji i briga kako i šta dalje u novoj sredini, sama sa petogodišnjom devojčicom…
Kako izgledaju prvi dani nakon razlaza?
U stvari, smatram sebe jednom od onih srećnijih. Taj korak u prazninu i nesigurnost novog početka za mene nije bio toliko bolan kako može da bude. Ja sam imala gde da se vratim.
Psihički sam se za odlazak pripremala mesecima unapred. Hrabrila sam se, razvod sebi uporno predstavljala kao šansu za novi početak, a ne predstojeću traumu, jer trauma je ovo što proživljavamo u braku, moje dete i ja. Izabrala sam i okvirni datum, prolećni mesec koji će najlakše pasti detetu u novoj sredini i ulepšati ne baš srećne okolnosti preseljavanja, na način na koji to samo lepo vreme i sunčevi zraci umeju. I vratila sam se svojoj roditeljskoj kući sa detetom.
Mislim da bivši suprug tada nije verovao da ću trajno doći nazad u svoj neveliki roditeljski dom, i da sam sasvim ozbiljno izabrala da živim sa majkom u nevelikoj, staroj i oronuloj roditeljskoj kući u malom gradu. Da ću početi život u toj meri unazad i ispočetka. Iznenađujuće mirno je prihvatio naše preseljenje uz par neumesnih komentara detetu da ostavlja tatu, a meni da bismo mogle neki račun da platimo pre nego što odemo, verovatno imajući u vidu prednosti koje naš odlazak ima po njega i njegov način života. Kada je trenutak došao, dala sam bivšem suprugu novac za benzin da preveze dete i naše lične stvari, odeću, knjige, igračke. Da, baš tako. Platila sam prevoz, a ostale stvari, nameštaj, pokućstvo, belu tehniku, ostavila sam za sobom, u tom stanu, s nejasnom idejom da mi sve to sada uopšte nije važno, da mi je bitno samo da odem sa detetom na sigurno, tamo gde ćemo imati mir i normalan život. Za mene je to bio beg u sigurnost i toplinu jedinog mesta na svetu gde smo potpuno dobrodošle, a sve ostalo što je tu staro, oronulo i ne štima, vredne ruke mogu da poprave, ulepšaju i osmisle. Sve ćemo rešavati, jedno po jedno, kada izađemo iz situacije koja nema drugo rešenje.
I tako je i bilo. Dete je tih prvih dana čuvala baka, moja majka, koja je i ranije dosta vremena provodila sa svojom unukom, tako da tu nije bilo problema. Ja sam i dalje radila u samom centru Beograda, što je svakodnevno iziskivalo bar 3 sata izgubljenog vremena u prevozu. Bila sam pod stresom zbog razvoda, lošeg i mučnog odnosa sa bivšim suprugom koji je nastavio da me psihički maltretira, u strahovima zbog svih promena koje su se dešavale i koje su nam tek predstojale. Iscrpljena, izmučena, sa ogromnim brigama i za sadašnjost i za budućnost, bukvalno nisam znala šta ću pre i od čega da počnem. A moralo se početi, i to bez odlaganja. I počela sam od najurgentijeg: odmah sam podnela tužbu za razvod braka i počela da se bavim pitanjem vrtića za dete.
Dete je ranije išlo u vrtić na Paliluli, ali budući da smo se preselile na udaljenu beogradsku opštinu, nije imalo pravo na prevodnicu, odnosno na obezbeđeno mesto u vrtiću. Iako je moja majka vitalna, ona je žena u poodmaklim godinama, a ja nisam želela da joj time što smo se doselile kod nje i što nam već toliko čini, narušavamo zdravlje i opterećujemo je prezahtevnim dodatnim obavezama.
Bio je april mesec. Otišla sam u lokalni vrtić u koji sam i ja kao mala išla. Ukrašeni hodnici, na sve strane dečiji radovi, šarenilo i boje. Zakucala sam na vrata administrativne službe, ušla, predstavila se i objasnila o čemu se radi: preselila sam se, dete je išlo u vrtić, razvodim se, radim, kako mogu da upišem dete. Odgovorili su mi da je konkurs za upis uskoro, u maju mesecu, da pogledam na obaveštenju šta je sve potrebno i priložim dokumentaciju. Zahvalila sam se i izašla.
Vraćala sam se lagano kući tog lepog aprilskog dana, duboko udisala mirise proleća i razmišljala. Znam da se mesto u vrtiću u Srbiji jako teško dobija, bez obzira na sve manji broj dece. Varošica u kojoj živim je na celoj beogradskoj teritoriji jedna od retkih opština sa pozitivnim prirodnim priraštajem, spada u one mlađe sa prosekom starosti stanovništva od oko 40 godina. Dakle, kakve su mi šanse? Veoma slabe. Moja majka živi sama i povučeno, nikakva posebna poznanstva nema, tako da je i s te strane mogućnost da dobijem mesto za dete u vrtiću – ravna nuli. Razmišljam dalje. A da li je moguće da u ovakvoj situaciji u kojoj smo, moje dete nema neki prioritet…? Znam da mesto za dete u vrtiću dobijaju, po prioritetu, zaposleni roditelji. Roditelji koji ne rade nalaze se u daleko nepovoljnijoj poziciji, jer sistem ide logikom „neko sedi kod kuće i može da čuva decu/dete“. Naravno, znamo da mnogi (na papiru) nezaposleni roditelji ne sede kod kuće već rade („na crno“), a i ako zaista sede, radije bi bili u potrazi za poslom, jer od jedne ili nijedne plate ne može da se živi. Razmišljam dalje. U slučaju kao što je moj, pošto se razvodim i zaposlena sam, zar ne bih ja trebala da imam nekakvu, makar malu prednost na tom konkursu…?
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar