Vlada Republike Srbije
Piše: Dragana Malidžan Vinkić (Blog o socijalnom uključivanju)
Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede podjednako je stresan kako ostalim učenicima, tako i roditeljima, predmetnim nastavnicima i profesoru razredne nastave koji ga je vodio prethodne četiri godine. Pre svega, svakog sačeka strah od nepoznatog, a nas nastavnike i sumnja u sopstvene sposobnosti, znanja i veštine u oblasti inkluzije. Zato, za početak – bez panike!
U pitanju je dete, to je ono što uvek treba imati na umu. Svako dete raste, razvija se, a mi smo tu da pomognemo, usmerimo i podučimo. Niko od nas ne traži da budemo nešto što nismo ili nešto za šta se nismo školovali. Svoju ulogu u inkluziji trebalo videti u obrazovno-vaspitnim okvirima, timskom radu i humanom delovanju.
Ne postoji univerzalan model uspešnog prelaska učenika u više razerede, ali postoje primeri iz prakse koji se mogu u potpunosti ili modifikovano primenjivati. Tako je to inače u obrazovanju, svaki učenik je priča za sebe.
No, nije samo učenik jedinstven, nego i kolektiv u kojem radimo. Razni kolektivi postoje i priprema kolektiva je ono što prethodi pripremi učenika.
Svakako da smo manje-više upoznati s razredima koji prelaze u peti razred i da svaka škola ima neku internu proceduru prelaska, a sada je i Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (Član 35) određena i precizirana. Zadatak profesora razredne nastave i razrednog starešine je tu najpresudniji za uspešno nastavljanje ili započinjanje IOP-a.
Priprema Odeljenskog veća za učenika koji radi po IOP-u nije lak posao za razrednog starešinu i profesora razredne nastave, ali može da se sprovodi po ugledu na obrasce za IOP za potrebe nastavnika:
– mere otklanjanja fizičkih prepreka (raspored kabineta, stolova i stolica u kabinetima, pristup učionici, opremljenost računarima, televizorima, projektorima, ostalim sredstvima za rad…);
– mere otklanjanja komunikacijskih prepreka (odnosi u kolektivu, organizacija kolektiva, funkcionalnost timova, odeljenskih i nastavničkih veća, kolegijuma, odnos forme i sadržine, kompetencije nastavnika, iskustvo u inkluziji, stavovi o inkluziji, profesionalno usavršavanje…)
– profil odeljenskog veća ( jake strane kolektiva i podrška za slabe – interne obuke, razmena iskustava, materijala, baza IOP-a, literature i nastavnog materijala, radionice za timski rad, o predrasudama…)
– plan aktivnosti – proističe iz prethodne analize, u kojim oblastima odeljensko veće ima potrebu za podrškom, to postaviti kao prioritet.
Krajnji produkt ovakve pripreme je izrada IOP-a sa ukrštenim realnim mogućnostima nastavnika i učenika i onoga što škola može da pruži. Teže je sprovesti IOP koji je zasnovan na formi, nego na sadržini.
Lepota inkluzije je u tome što u osnovi ona nije osmišljena za pojedinačne slučajeve, nego za društvo u celini. Svaki nastavnik je sigurno motivisaniji da radi u skladu sa sopstvenim mogućnostima i kapacitetima, da usvaja novine sopstvenim tempom, da se razlikuje u mišljenju od drugih i da se u svemu tome oseća prijatno.
Prednost je što se svi poznajemo, to je jaka strana kolektiva, kao i to što svaki nastavnik može da doprinese na svoj način da se IOP uspešno sprovede.
Upoznavanje kolektiva sa specifičnostima budućih petih razreda i učenika koji rade po IOP-u svakako je počela još od njihovog prvog, ali mora biti intenzivnija tokom četvrtog.
Pre izrade IOP-a važno je da su predmetni nastavnici upoznati sa planom i programom za niže razrede, pre svega za treći i četvrti razred, u okviru svog predmeta i sa standardima postignuća za kraj prvog ciklusa obaveznog obrazovanja i vaspitanja, s tim da grupa predmeta – geografija, biologija, istorija, fizika i hemija, crpi informacije iz predmeta: Svet oko nas, Priroda i društvo, Ruka u testu, Čuvari prirode i Od igračke do računara.
Takođe, važno je razviti dobru saradnju između kolega iz nižih i viših razreda. U školi u kojoj radim postojao je poseban Tim za saradnju nižih i viših razreda koji smo vodili moj kolega iz nižih razreda i ja i u okviru tima smo osmišljavali načine povezivanja nastavnika radi razmene iskustava i ostvarivanja kontinuiteta u obrazovanju učenika, kao i organizovanje internih obuka u oblastima u kojima su predmetni nastavnici imali teškoće. Kada je sve to zaživelo u praksi, više nije bilo potrebe za postojanjem tima.
Profesori razredne nastave u mojoj školi prepoznati su kao dragocen izvor informacija jer su imali obrazovanje i prolazili seminare koje predmetni nastavnici nisu imali. Od njih se zaista dosta toga može naučiti i oni su bili moji najvažniji saveznici i mentori u okviru inkluzije. Od njih sam dobijala i materijal za rad i kvalitetne smernice za ono na šta me fakultet nije pripremio (npr. na Filološkom fakultetu profesore srpskog jezika ne obučavaju kako da uče decu da čitaju).
Prva tri meseca petog razreda se uglavnom svode na upoznavanje učenika i predmetnih nastavnika na svim nivoima. Zato je potrebno da su odeljenska veća češća, konstruktivnija i posećenija.
Nastavnici koji za to vreme dobijaju najbolji pregled situacije su predmetni nastavnici srpskog jezika i matematike jer oni najviše časova provode sa učenicima. Od njih mogu da se dobiju konkretnije informacije za kraće vreme od ostalih nastavnika. Njihova uloga u izradi i sprovođenju IOP-a se time povećava i usložnjava. Primeri inkluzivne prakse u nastavi srpskog jezika biće posebno obrađena tema.
Sam IOP se izrađuje nakon prvog kvartala. Do izrade IOP-a trebalo bi nastaviti sa dobrom praksom s kojom je veće upoznato pre početka školske godine, zatim obnavljanti sa učenikom stečena znanja u ranijim razredima raspoređeno po pojedinačnim predmetima i postepeno uvoditi nove sadržaje.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar