Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Irina Dukić (Blog o socijalnom uključivanju)

Glavni junak u pozorišnoj predstavi Dar je dečak Kosta. On je poseban i drugačiji. On ima dar. Priču o ljubavi, različitostima, pravim vrednostima, prihvatanju sebe i drugih publici je na nesvakidašnji, zanimljiv i dirljiv način predstavila glumica Narodnog pozorišta Milena Đorđević. Predstava se bavi autizmom, inkluzijom, kao i ostalim vidovima posebnosti i invaliditeta. Svoju prvu režiju, za koju je nagrađen priznanjem “Miroslav Belović” potpisuje Miloš Đorđević, glumac u stalnom angažmanu Narodnog pozorišta. U komadu humanitarnog karaktera igraju: Stojan Đorđević, Milena Đorđević, Milan Kovačević, Boba Latinović, Maja Ranđić, Zorana Bećić i Jelena Ćuruvija. Kostime je osmislila Vanja Popović, dizajn tona potpisuje Jovan Četa, a grafički dizajner je Andrea Sunturlić.

Ukoliko ste propustili da pogledate ovaj komad, pozorišna trupa “URA” odigraće predstavu Dar u AKUD “Branko Krsmanović” (Balkanska 4) 28. januara 2018. u 20 časova. Ulaznice za predstavu možete rezervisati na Fejsbuk stranici akademskog pozorišta.

Tim povodom, razgovaram sa autorkom Milenom Đorđević.

Predstava Dar bavi se jednom, možemo reći, osetljivom temom, autizmom. Na koji način ste se pripremali za ovu temu?

Komad Dar nastao je kao moja potreba da podržim i, ako mogu, bar malo pomognem osobama sa autizmom i njihovim porodicama, ali i svima onima koji su različiti i posebni. U mom okruženju ima osoba sa autizmom i imala sam prilike da vidim kroz šta prolaze ne samo osobe sa autizmom nego i njihove porodice kad se susretnu sa okruženjem koje iz straha ili nezananja nije podržavajuće.

Veoma vešto ste izbegli bilo kakve tragove sažaljenja i patetike u predstavi. Da li ste, na taj način želeli da skrenete pažnju – ali stimulativno i afirmativno – na autizam? U smislu da je to tema o kojoj je potrebno više govoriti i bolje je razumeti?

Predstava služi senzibilizaciji publike na ovu temu, razvija empatiju i menja gledaoca. A osvešćen pojedinac je najjača karika u društvu. Za mene je inkluzija promena u nama i otvaranje prema onima koji su različiti. To možda deluje utopijski , ali jedina prava promena je ona koju učinimo sa sobom. Tek tada naše bliže okruženje biva i samo podstaknuto na promene, a onda se taj talas čiste energije širi i dobija mnogo šire dimenzije. Sa tog polazišta sam i počela pripreme za rad na ovoj predstavi uz saradnju roditelja dece sa autizmom i konsultacijama sa stručnjacima.

Glumci i cela ekipa koja je radila na predstavi vrlo su verno preneli stanja likova u jednoj ekonomski (i emotivno) nestabilnoj porodici. Jeste li od samog početka želeli da predstavite takvu porodicu ili je razlog u tome što se većina porodica u kojima postoji osoba sa autizmom susreće sa takvim problemima?

Sredstva korišćena za rad na predstavi su bila osmišljeno svedena, preko režije, glume, scenografije, kostima do muzike. Držeći se principa “manje je više”, ne potencirajući ono što je tekstom dato, izvukli smo na površinu ono što je suština komada, a i života uopšte – jednostavnost! Najveće istine su uvek vrlo jednostavne, ali ih mi ljudi često misaono iskomplikujemo i na taj način pobegnemo od suštine.

(…)

Tekst “Priča o ljubavi i prihvatanju” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.