Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Petar Stojanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Singapur je ostrvska država u jugoistočnoj Aziji, osnovana 1819. godine, kao britanska trgovačka kolonija. Stekao je nezavisnost 1963. godine, i zajedno sa još nekim bivšim britanskim kolonijama pristupio je Federaciji Malezije, od koje se odvojio dve godine kasnije. Od malog ribarskog naselja, preko značajne britanske luke, Singapur je postao jedna od ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta. Konkretnije, Singapur se smatra drugom najslobodnijom privredom u svetu, jedna je od zemalja sa najnižim nivoom korupcije, zauzima sedmo mesto po bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, na četrnaestom je mestu po nivou izvoza, dok u tom gradu-državi posluje oko sedam hiljada multinacionalnih korporacija, i tri hiljade kompanija iz Kine i Indije.

Sa druge strane, Singapur ima svega 5,4 miliona stanovnika (nalazi se na 166. mestu na svetu) i zauzima površinu od svega 697 kvadratnih kilometara (jedna je od najmanjih zemalja na svetu, pa zauzima 192. mesto).

U čemu se, onda, nalaze razlozi za uspeh ove zemlje?

Četiri faktora uspeha

Li Kuan Ju, prvi premijer Singapura, koji je ostao na toj poziciji trideset godina, a ukupno pola veka na različitim funkcijama u vrhu vlasti, daje sledeći odgovor:

„Sposobne vođe, meritokratija, ista pravila igre za sve i engleski kao radni jezik“.

„Otac Singapura“ tvrdi da su to četiri glavna razloga zašto je teritorija kojom je upravljao postala kosmopolitski grad, sa jednom od najjačih privreda na svetu.

1959. godine, kada je Li Kuan Ju preuzeo kormilo ove ostrvske državice, prihod po glavi stanovnika iznosio je 400 dolara, dok danas premašuje 60.000 dolara. Prema tome, moguće je da ova četiri načela ne predstavljaju utopijsku ideju, već stvarni recept za uspeh.

Kao što smo videli, jedan od četiri razloga za uspeh Singapura jeste meritokratija, koja je neodvojiva od faktora sposobnih vođa i istih pravila igre za sve. Po rečima Oca Singapura:

„Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez izuzetno jake vlade, koju su činili najsposobniji, najsnažniji i najposvećeniji lideri“.

A kako najsposobniji dolaze na liderske pozicije?

„Ljudi dolaze tamo gde jesu na osnovu svojih zasluga, a ne veza, nepotizma ili korupcije. Iz tog razloga svi su sposobni i kompetentni“.

U jednoj rečenici, ovo je suština meritokratije.

Meritokratija

Meritokratija (lat. mereo – zaslužiti) nije precizno definisan pojam, ali je nesporno da se zasniva na načelu jednakih mogućnosti, odnosno na osiguravanju da se napredovanje pojedinaca, i u širem smislu socijalna pokretljivost, temelje isključivo na zaslugama ljudi, a ne na privilegijama koje su zasnovane na srodstvu, prijateljskim vezama i sličnim faktorima.

Dakle, meritokratija jeste suprotnost nepotizmu, u kojem nije važno kakav je pojedinac, već ko su mu srodnici, zatim kronizmu, u kojem takođe nije važno kakve kvalitete ima konkretna osoba, već ko su joj prijatelji, zatim diskriminaciji, u kojoj ponovo nisu bitne sposobnosti pojedinca, već njegova nacionalnost, veroispovest, pol, i tome slično, a suštinski se razlikuje i od jednog od vidova političke korupcije, gde opet nije važno kakvi ste, već kojoj partiji pripadate.

(…)

Tekst “Put do uspeha: zasluge ili veze?” Petra Stojanovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.