Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Bojana Ružić (Blog o socijalnom uključivanju)

Radno vreme je predmet debate u Evropskoj uniji već decenijama. Od kada se u poslednjih godinu dana proširila vest da su u Švedskoj mnogi poslodavci skratili radno vreme na šest sati, kao i da su pojedine lokalne samouprave u javne službe uvele eksperimentalno radno vreme od 30 sati nedeljno sa punom platom, interesovanje za ovu temu dodatno je poraslo čak i kod nas.

Česte su nedoumice koje se tiču radnih standarda kada se govori o procesu evropskih integracija i potrebom za izmenama radnog zakonodavstva u svrhu njegovog usklađivanja sa  pravnim tekovinama EU. Trajanje i organizacija radnog vremena spadaju u teme čije uređenje na evropskom nivou nije dovoljno poznato domaćoj javnosti, a regulisani su  različitim kombinacijama propisa, uključujući Direktivu o radnom vremenu (hrvatski prevod), kao i kolektivnim pregovorima na nivou država, sektora ili preduzeća, te pregovorima na individualnom nivou.

Po pitanju radnog vremena nema jedinstvenog modela, niti najbolje prakse koju Republika Srbija može jednostavno preuzeti. Zemljama članicama dat je okvir sa minimalnim zahtevima kako bi se zdravlje i bezbednost radnika zaštitili od nepovoljnih efekata predugog boravka na radu, neodgovarajućih dnevnih, nedeljnih i godišnjih odmora, te od negativnih posledica noćnog ili smenskog rada  koje konkretno postavlja pomenuta Direktiva o radnom vremenu.

Oko pitanja rada, zapošljavanja i socijalne politike, u procesu pregovora potrebna je maksimalna posvećenost i odgovornost svih relevantnih aktera, pre svega učesnika u  socijalnom dijalogu. To su teme koje se tiču najvećeg broja ljudi i njihovog društveno-ekonomskog položaja.  Utvrđivanje radnog vremena u ovom slučaju može dobro ilustrovati evropski pristup kada je u pitanju jedan segment iz ovog domena.

OSNOVNE GARANCIJE

Prema Direktivi o radnom vremenu nedeljno trajanje radnog vremena ne može prelaziti 48 sati uključujući prekovremeni rad. Tako na primer u Francuskoj imamo radnu nedelju od 35 časova, dok se Velika Britanija izborila za tzv. “opt-out” šemu po kojoj radnici mogu s poslodavcima da dogovore i drugačije aranžmane, pa radna nedelja traje i preko 48 sati.

Minimalni nedeljni odmor je 24 časa u kontinuitetu kao dodatak na zagaratnovani dnevni odmor od 11 sati, a dnevna pauza je obavezna ukoliko je radnik na poslu duže od 6 sati.

Direktiva garantuje najmanje 4 nedelje plaćenog godišnjeg odmora, kao i posebnu zaštitu za noćni rad. Predviđena su i posebna pravila za određena zanimanja u specifičnim sektorima, dakle uz vrlo malo odstupanja ova direktiva se primjenjuje na sve sektore (javni i privatni) i na sve radnike.

INSTITUCIONALNO UREĐENJE

Prepoznata su četiri sistema uređenja radnog vremena. Prilagođeno propisani ili pregovarački sistem  važi u više od dve trećine država članica, a oba podrazumevaju učešće socijalnih partnera u utvrđivanju radnog vremena. U prilagođeno propisanom sistemu  zakonodavstvo ima dominantu ulogu u uređivanju standarda radnog vremena, ali oni se često prilagođavaju kroz kolektivne pregovore ili dogovore na različitim nivoima. Kod  pregovaračkih, standardi su uglavnom određeni kolektivnim ugovorima, najčešće na nivou sektora koji se mogu dopuniti pregovorima na nivou preduzeća u vezi s pitanjima organizacije radnog vremena.

Potpuno propisani sistemi, gde zakonodavstvo obuhvata većinu radnika, a kolektivno pregovaranje i ugovori koji se primenjuju na trajanje ili organizaciju radnog vremena su retki, postoje u osam država članica. To su države srednje i istočne Europe koje su ušle u Europsku uniju 2004. godine ili nakon 2004. u kojima su strukture kolektivnog pregovaranja slabije (Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska, Rumunija i Slovenija).

Sistem karakterističan isključivo za Veliku Britaniju je jednostrani, gde zakonodavstvo gotovo da nema ulogu u određivanju standarda radnog vremena, strukture pregovaranja veoma su decentralizovane, a  trajanje i organizacija radnog vremena uglavnom su navedeni u pojedinačnim ugovorima o radu i odražavaju uslove koje poslodavci određuju i nude.

TREND I ULOGA SOCIJALNIH PARTNERA

Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova (EUROFOUND), tripartitna agencija Evropske unije čija je uloga pružanje znanja iz oblasti socijalne politike i politika vezanih za rad, nedavno je objavila studiju „Razvoj radnog vremena u 21. veku: trajanje rada i njegovo uređenje u EU“.

Prema ovoj studiji, u poslednjih 15 godina sistemi utvrđivanja radnog vremena u Evropskoj uniji ostali su nepromenjeni. Međutim, jedan vidljiv trend u nekim državama jeste prenos pregovaračke moći na niže institucionalne nivoe. Socijalni partneri imaju ključnu ulogu u definisanju standarda radnog vremena, posebno putem kolektivnih ugovora koji se primenjuju na nivou država, sektora ili preduzeća. Njihova uloga, kao i kolektivno pregovaranje uopšte, doživeli su razne promene, posebno od nastupanja ekonomske krize.

(…)

Tekst “Radno vreme u EU – pregovaranje i socijalni dijalog kao ključ” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.