Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Vukašin Kolarević (Blog o socijalnom uključivanju)

Pitanje odgovarajućeg ranog vaspitanja dece i postojanja objekata za osnovno obrazovanje u ruralnim sredinama je ujedno i pitanje opstanka naselja u njima. Problem ranog vaspitanja i obrazovanja dece u pomenutim područjima uzrokovan je neadekvatnom mrežom obrazovno-vaspitnih ustanova, manjim obuhvatom predškolskim vaspitanjem usled odluka roditelja, ali i slabijim kvalitetom nastave osnovnog obrazovanja nego u urbanim područjima.

Nejednaka geografska raspoređenost obrazovno-vaspitnih ustanova u prethodnih deset godina nije umanjena. Naime, u navedenom periodu se broj predškolskih ustanova (PU) i dece obuhvaćene predškolskim obrazovanjem u ruralnim sredinama godišnje neznatno menjao (pozitivno i negativno), ali je danas ta promena, prostorno gledana, poražavajuća. Od 2010. do 2019. godine u ruralnim područjima zabeleženo je povećanje broja PU od 0,7%^[1], dok je u predškolsko vaspitanje uključeno 1,6% više dece. Sa druge strane, na kraju 2019. godine u urbanim područjima radilo je 48% PU više, uz učešće 32% dece predškolskog uzrasta više nego u 2010. godini. Broj osnovnih škola (u vidu isturenih odeljenja matičnih škola), za deset godina smanjen je za 10%. Ovakav tip ustanova je najzastupljeniji i čini 80% ukupnog broja osnovnih škola u ruralnim područjima. Slučajevi osnivanja novih matičnih škola u ruralnim područjima se mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Iako je Strategijom razvoja obrazovanja do 2020. u Republici Srbiji izgradnja novih predškolskih ustanova u nerazvijenim i seoskim područjima ustanovljena kao osnovna mera za povećanje obuhvata dece ranim obrazovanjem i uspostavljanje pravičnijeg sistema, evidentno je da se nije odmaklo ka tom cilju. Istina je da obuhvat dece od 3 do 5 godina predškolskim vaspitanjem raste (u 2019. godini oko 63%), ali je ovaj obuhvat bio zabeležen u urbanim područjima i 2014. godine pri pretposlednjem Istraživanju višestrukih pokazatelja od strane RZS-a i UNICEF-a, dok je posmatrani pokazatelj u ruralnim područjima bio drastično manji (27%). Ovaj podatak obeshrabruje ukoliko se zna da je u Istraživanju višestrukih pokazatelja iz 2010. godine isti faktor iznosio 28,7%. Deca romske etničke pripadnosti iz ruralnih naselja su posebno pogođena, jer je tek 3,2% njih obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem. Uvođenje bar poludnevnog predškolskog programa za decu od tri do pet i po godina, koje je istekom Strategije izostalo, najviše bi doprinelo inkluzivnom vaspitanju i obrazovanju dece iz manjih sredina i romskih naselja. Rezultati najnovijeg Istraživanja višestrukih pokazatelja iz 2019. godine pokazuju da je to svakako potrebno sprovesti s obzirom da nije učinjeno dovoljno u otklanjanju ovog problema (obuhvat dece od 3 do 5 godina predškolskim vaspitanjem u ostalim naseljima je 45,9%, dok je u romskim naseljima evidentirano tek 5%).

Problem uključivanja dece u sistem ranog vaspitanja, pored problema dostupnosti (u oko 30% slučajeva), većinski je uslovljen stavom roditelja da ima ko o deci da brine kod kuće (u oko 60% slučajeva). Sistem je zakazao u edukaciji dece, mladih, ali čini se i starijih. Kada se govori o ranom vaspitanju ne smemo govoriti isključivo o tome ko brine o detetu ili ko ga čuva kod kuće. Detetu je u prvim godinama života potrebna mogućnost za igru sa vršnjacima, druženje, učenje (saznanje odnosno poimanje) novih stvari radi potpunog korišćenja potencijala razvoja mozga i moždanih funkcija^[2]. Stoga je potrebno proširiti svest o značaju predškolskog vaspitanja, kao potrebe koja je komplementarna porodičnom odgoju deteta.

Kao rezultat nepravednog sistema obrazovanja, u seoskim sredinama zabeleženo je značajno osipanje dece u višim razredima osnovne škole^[3]. Glavni razlozi jesu nepostojanje osnovne škole u mestu stanovanja ili izostanak organizovanog i finansijski dostupnog javnog prevoza do škole. U istraživanju o izazovima pri prelasku iz kombinovanih odeljenja četvrtog razreda u peti razred matične škole uočeno je da su opšte prepreke pri ovom procesu: slaba komunikacija između direktnih aktera u procesu obrazovanja deteta, izolovanost kombinovanih odeljenja i slaba saradnja između roditelja i matične škole^[4].

Osim navedenih aspekata osnovnog obrazovanja u ruralnim sredinama, izuzetno je važna svest o kvalitetu nastave u seoskim osnovnim školama. Značajan broj dece koja pohađaju nastavu u seoskim školama je uskraćen za kvalitetnu nastavu usled kombinovanog vida organizovanja nastave. Ovaj vid nastave, svojstven ruralnim područjima, ne omogućava učiteljima da se adekvatno posvete edukaciji dece usled održavanja zajedničke nastave za više razreda. Osim problema koji ovakav vid nastave donosi nastavnom osoblju, predstavlja svojevrnu neravnopravnost budući da deca ne dobijaju kvalitet nastave koji je predviđen i koji se sprovodi u bolje opremljenim mestima i školama^[5]. Kvalitet nastave nije upitan samo za isturena odeljenja u seoskim sredinama, već i za matične škole. O tome govore i rezultati nacionalnog testiranja, ali i izveštaji PISA testiranja. Pri prethodnom PISA testiranju zabeležena su lošija postignuća đaka iz osnovnih škola u manjim mestima (od 3.000 do 15.000 stanovnika) u odnosu na njihove vršnjake iz urbanih područja (minimalno 11+ poena PISA skora za matematičku pismenost, minimalno 15+ poena PISA skora za čitalačku pismenost i minimalno 10+ poena PISA skora za naučnu pismenost)^[6].

Konvencijom UN-a deci su zagarantovana prava na igru, obrazovanje, razvoj ličnosti…

Pravo na bolju budućnost…

Mi, kao društvo, ali i državna i lokalna vlast, moramo ih dovesti do tog cilja… Stagniranje nije gušenje prava, ali ne predstavlja ni inkluzivni razvoj.

„Pravila igre“ se u poslednjih šest meseci često menjaju. Interesuje me kako će se to odraziti na seosku decu i njihovu edukaciju, ukoliko znamo da je zastupljenost računara i zastupljenost internet priključaka u seoskim sredinama na značajno nižem nivou nego u gradskim naseljima (za 19,8 i 16,7 procentnih poena manje, tj. 61,8% i 70,4%)^[7]. Nagoveštaji su da će deca iz seoskih sredina biti još isključenija, ali umesto zaključka citiram prof. dr Radomira Lukića:

„Za zadržavanje potrebnog broja seljaka na selu, jedan od činilaca je sistem školovanja. Današnji sistem je u tom pogledu sasvim protivan tom cilju. On školuje decu za grad. Mora se ograničiti ‘opšti’ idealan sistem školovanja i školovati potreban broj dece za selo, imajući u vidu upravo da selu nisu potrebni samo seljaci. Za seljake pak treba ustanoviti prikladan sistem školovanja.“^[8]

———–

[1] devinfo.stat.gov.rs

[2] Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (2013). Priručnik za diversifikaciju programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Digital Art, Beograd.

[3] Petovar, Ksenija (2016). Prostorna/teritorijalna dostupnost obrazovanja. Nacionalni konvent o Evropskoj Uniji i Fondacija za otvoreno društvo.

[4] Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva (2019). Program za kreiranje obrazovnih politika na osnovu podataka i rezultata istraživanja – Zbornik istraživačkih radova. str. 46.

[5] Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (2019). Godišnji izveštaj o realizaciji Akcionog plana za sprovođenje Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.

[6] Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (2020). PISA 2018 – Izveštaj za Republiku Srbiju.

[7] Republički zavod za statistiku (2020). Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji, 2020.

[8] Nenadić, Mile (1997). Novi vid obrazovanja. Prosveta, Beograd.

***

Tekst „Rano vaspitanje i osnovno obrazovanje u selima Srbije – statistika i stvarnost” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Vukašina Kolarevića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.