Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Vidan Danković (Blog o socijalnom uključivanju)

Ja nisam osoba sa invaliditetom. Nisam ni sa hendikepom, ili kako se to ranije govorilo invalid, hendikepiran, ili kao što neki danas kažu osoba sa posebnim potrebama. /invalidnost – stanje koje proizlazi iz gubitka ili redukcije sposobnosti da se izvrše očekivane ili specijalno definisane aktivnosti socijalnih uloga u jednom dužem vremenskom periodu.

Po profesiji, ja nisam arhitekta. Sarađujem sa mnogo arhitekata, poštujem tu profesiju i mislim da je u našem društvu spala na niske grane, opravdano ili ne, teško mi je da kažem.

Nisam ni građevinac.

Po profesiji nisam ni pravnik. Zastupam interese osoba sa invaliditetom u Srbiji i samim tim sam u prilici da sarađujem sa pravnicima kao član Saveta Zaštitnika građana za pitanja osoba sa invaliditetom, od samog početka formiranja Saveta 2012. godine. I to mi je čast.

Ja nisam stranačka ličnost. Ipak, u kreiranju javnih politika učestvujem od 2009. godine. U SEKO mehanizmu i Konventu EU od samog početka. Komentare na strategije i akcione planove dajem u skladu sa svojim mogućnostima i vremenom koje nam za to ostave nadležna ministarstva. Blisko sarađujem i sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije. Ali nisam stranačka ličnost.

Moj kolega Aleksandar Janković i ja nismo revizori pristupačnosti. Iako smo sa tom idejom osnovali Udruženje za reviziju pristupačnosti 2009. godine sa željom da osobe sa invaliditetom ne budu diskriminisane u našem društvu. A metodologiju za to nismo morali mnogo da tražimo jer se metodologija Evropskog koncepta pristupačnosti primenjuje u zemljama Evropske unije već dugi niz godina. Svoju ekspertizu u ovoj oblasti dokazujemo rezultatima rada, od kojih su nam najdraži oni koje smo postigli u Pirotu, Novom Pazaru i Užicu, gradovima koje smo posetili u okviru našeg prvog većeg projekta, a koji su ove godine dobili priznanja Zaštitnika građana za unapređenje kvaliteta pristupačnosti.

A studija koju smo radili za Grad Beograd, tačnije za Direkciju za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju Beograda u okviru njihovog projekta Dostupan grad, draga nam je zbog toga što smo posao radili za svoj rodni grad.

Radim još neke stvari u životu, ali to sada nije tema. Tema je pristupačnost.

Da li ste se nekada susreli sa tim da vam nepremostivu prepreku predstavlja stepenik? Recimo, ako ste u društvu osobe sa invaliditetom kojoj je to nepremostiva prepreka. Da li ste nekada bili u situaciji da ne poznajete jezik osobe sa kojom pokušavate da pričate? Recimo, ako je vaš sagovornik ili sagovornica gluva osoba. Da li ste bili nekada u mraku? Da li je neko lomio ruku ili nogu pa zbog toga nije bio u mogućnosti da nešto završi u gradu? Ima li među vama roditelja? Imate li neku stariju ili teško pokretnu osobu u svojoj sredini?

Mnogi od nas su se susretali ili se još uvek susreću sa onim što nazivamo: arhitektonske ili komunikacione barijere. Za nekih 10-15% ljudi (osoba sa invaliditetom) ove barijere su nepremostiva prepreka za puno uključivanje u društvo i zakonom zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta.

Za ostatak, neprijatnost koju doživljavaju u javnom prostoru ili koristeći usluge namenjene javnosti.

(…)

Tekst “Rečnik aktiviste: Pristupačnost” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.