Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Pišu: Milana Lazić, Saša Đorđević i Momčilo Janjić

Više od sedamdeset porodica živi u kolektivnom centru u Resniku. Neki od njih su „readmisanti“ ili „povratnici“. Ljudi koji su zbog dešavanja 1999. godine na Kosovu pobegli u države zapadne Evrope tražeći azil.

Odbijeni su i vraćeni u Srbiju.

U kolektivnom centru mračno je već nekoliko godina i razlog za to nije nestanak struje zbog neplaćenih računa kao 2011. godine. Mračno je jer „readmisanti“ traže načina da opstanu i žive u „podzemlju“. Jedna od tih porodica jesu sestre M. Jedna sestra živi u Francuskoj sa mužem i porodicom. Druga je u kolektivom centru na Banjici. Ostale tri su smeštene u Resniku. Ovo je njihova priča.

Ulaz: Resnik

Do beogradskog predgrađa Resnik potrebno je nekih pola sata automobilom od centra grada. Odmah na prvoj raskrnici nakon ulaska u Resnik, pored nekoliko prodavnica i piljara, skreće se levo u ulicu koja je „prepolovljena“. Prvi deo je asfaltiran i podseća na većinu beogradskih ulica. Drugi deo je prašnjav, nema asfalta, ali je predeo predivan. Pogled na avalski toranj preko ogromne zelene livade u proleće verovatno uliva nadu svim stanovnicima resničkog kolektivnog centra koji se ne nalazi na zvaničnoj listi Komesarijata za izbeglice, jer je to neformalni centar – država ga ne priznaje.

Sestre M. žive u poslednjim paviljonima i put do njihovih baraka je pristupačan u proleće i na leto. Situacija je znatno teža zimi i na jesen, te je za starije osobe otežan put od kuće i do nje. Naročito kada je prilaz barakama omogućen jedino strmim i gvozdenim stepenicama. Poseta sestrama M. kroz mračni hodnik barake započeta je grajom dece koja žive tu i divnom vešću da je neko od njih dobio pet iz engleskog jezika. Slika nije tako vesela pogledom na okruženje. Sijalica svetli na vlažnim, neokrečenim, slabo izolovanim i tankim zidovima na kojima se jasno vidi buđ od vlage. Prozori su pokriveni starim zavesama. Ispred ulaznih vrata je ogromna crna kesa sa starim stvarima. Svaka porodica ima jednu ili dve sobe sa čajnom kuhinjom, dok svi dele zajedničko kupatilo.

Tri sestre M. žive zajedno sa svojom decom u dve sobe koje su u vrlo lošem stanju, sa nestabilnim vratima, zajedničkim kupatilom, neokrečene sa vidljivom vlagom. Tu su sa sedam devojčica i jednim dečakom. „Nemoguće je ovo očistiti,” prepričava jedna od sestara. Isto je i sa njihovim životom. Priča započinje 1999. godine.

Dolazak: 1999

U petak, 11. juna 1999. godine završeno je bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Posledica toga je novi talas izbeglica sa Kosova koji su dolaskom u Srbiju postali interno raseljena lica. Mahom su etnički Srbi ili pripadnici zajednica Roma, Aškalija i Egipćana, ali tu su i ostale zajednice koje su nekada živele na Kosovu. Seste M. su te 1999. godine započele svoje putovanje.

I pre trinaest godina su bile na istom mestu kao i danas. Razlika je u tome da su prvi put došli sa Kosova, a drugi put iz Norveške. Situacija je bila znatno teža onog trenutka kada su sa Kosova stigle u Resnik. A možda su se danas samo navikle. Beograd je te 1999. godine doneo neizvesnost. Jedva su uspevale da prežive mesec, a muž najstarije sestre je umro od raka u izbeglištvu pre nego što su otišli u Norvešku. Budućnost je bila isuviše mračna. Pričaju da su bile upoznate sa poslovima na crnom tržištu rada, i radile su takve poslove. Međutim, takvo stanje nije pružilo dovoljno sredstava da iznajme stan, kao ni sigurnost. Cela porodica je tada zavisila od muža najmlađe sestre koji je radio na „građevini“. Uvek su se bojale da se nešto ne desi.

Sve to je uticalo na njihov odlazak u Norvešku. „A zašto ne probati sreću sa najbogatijom zemljom u Evropi“, smeškom se zapitala najmlađa sestra.

(…)

Tekst “Resnik na severu Evrope – drugi povratak u Srbiju” izvorno je objavljen na sajtu Beogradskog centra za bezbedonosnu politiku. U celini ga možete pročitati i na Blogu o socijalnom uključivanju.