Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Radmila Urošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Tempo života savremenog čoveka, pritisak svakodnevne borbe za egzistenciju, uspeh i izazovi sa zdravljem proizvode kod pojedinaca hronični osećaj straha, anksioznosti, usamljenosti, depresije, gubitka samopouzdanja. Kada ovome dodamo i uslove života u vreme epidemije, gotovo da nema osobe koja se ne susreće sa ovakvim izazovima. Samopomoć kao životna veština omogućava da se osnažimo i ojačamo u svakodnevnom funkcionisanju, kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu.

Samopomoć je potrebnija i značajnija nego ikad, budući da je reč o najdostupnijem i dugoročno najodrživijem načinu rešavanja problema u svakodnevnom životu. Ova veština definiše životnu filozofiju u kojoj su aktivnost, lični kapaciteti i lična odgovornost ključni zajačanje integriteta, autonomije pojedinca/ke i unapređenje kvaliteta svakodnevnog života. Samopomoć je važna i preventivno i interventno za sve generacije. U pitanju je zaboravljeni resurs za većinu pojedinaca, uprkos činjenici da je u direktnoj vezi sa kvalitetom života. Samopomoć je važna jer se fokusira na kapacitete pojedinaca/ki i razvoj ličnih veština, prepoznavanje ličnih resursa i proaktivnu životnu filozofiju.

Moderno društvo fokus je odavno stavilo na čoveka, koji se ponaša potrošački i u materijalnom i u nematerijalnom smislu. Pritisnut je borbom za posao, nameće mu se mehanizam saradnje kroz konkurenciju a ne podršku, preplavljen je novim i najnovijim proizvodima, trendovima i brendovima, kao i bujicom novih informacija. On mnogo radi, mnogo troši, ali se i sve više plaši. Industrija koja neguje osećaj nedovoljnosti napreduje u svim sferama života, čineći da se pojedinac oseća nedovoljno dobrim, nedovoljno zdravim, nedovoljno lepim i mladim, nedovoljno dobrostojećim, stvarajući konstantan osećaj straha od neuspeha, starenja, siromaštva i slično. Moderan čovek je korisnik nekoliko društvenih mreža, interneta, mobilnog telefona. Pa ipak, utisak je da su ljudi sve više usamljeni.

U 2020. godini naše mentalno zdravlje ozbiljno je uzdrmala pandemija Kovida-19. Preživljavanje u savremenom svetu, ostati zdrav, opstati finansijki, fizički i mentalno isplivali su kao prioriteti i stavili na stranu sve naše planove i ambicije.

Kao sociološkinja praktičarka, kojoj je teorija svojevrsno „predsoblje“ prakse i nikada ne treba da bude sama sebi cilj, u okviru on-line radionica i edukacija psihosocijalne podrške, kojima je obuhvaćeno preko 200 učesnika/ca starosti od 17 do +65 godina, sprovela sam on-line anketu. Upitani šta su njihovi najveći problemi u mesecima epidemije, 80% ispitanika je navelo strah, anksioznost i usamljenost.

Dakle, bez obzirana to koliko imamo godina, vreme korone na isti način podriva naše mentalno zdravlje. Socijalna izolacija je dodatni pritisak na strah od bolesti i smrti, kao i brigu za egistenciju. Kovid-19 je dodatno pojačao strahove modernog čoveka ne pružajući mu perspektivu koja se podrazumevala, ili bar u znatno većoj meri, u vremenu pre epidemije.

Upitani da li su spremni da potraže pomoć stručnjaka, tek svaki peti ispitanik je odgovorio potvrdno, a svaki drugi da najviše voli da se osloni na sopstvene kapacitete kada je reč o problemima sa kojima se susreće, ali da im je pritom potrebna podrška. Dakle, samopomoć kojoj je „potrebna pomoć“ spolja.

I bez pandemije i sa njom, jačanje sopstvenih kapaciteta, znanja i veština predstavlja dragocenu životnu filozofiju, koja daje odlične rezultate, a dostupna nam je svakog momenta. Odlazak kod stručnjaka traži administartivno angažovanje ili finansijski izdatak, što troši naše nedostajuće resurse – vreme i novac. Naravno, odlazak kod stručnjaka se uvek preporučuje kad osetimo da smo se„zaglavili“, da je negde „zapelo“ i da ne možemo sami. I profesionalci imaju za cilj da nas osnaže i ojačaju, ali uvek moramo sami najviše da se potrudimo u pronalaženju rešenja. U tom kontekstu, koncept samopomoći preporučuje se kao naš lični razvojni zadatak.

Često se dešava da posedujemo mogućnosti, ali ih nismo svesni, ili sopstvene kapacitete iz nekog razloga umanjujemo. Većina izvora samopomoći nije nepoznata, ali iz nama neobjašljivih razloga, to zaboravljamo, ne primenjujemo, nemamo volju ili snagu. Njena prednost je da sami odlučujem okada i koju vrstu samopomoći ćemo da primenimo. Prethodno moramo da izgradimo sopstvenu matricu samopomoći koja „radi“ onda kada imamo problem.

Izgradnja sopstvene matrice samopomoći je proces i uvek je u direktnoj korelaciji sa našim stavovima u odnosu na probleme, proaktivnom životnom filozofijom i spremnošću da se suočimo sa preprekama.

Evo kako su na pomenutim radionicama ispitanici definisali za njih najveće probleme i izazove u vreme korone:

• Psihička nestabilnost, depresija, osećaj nemoći;
• Zabrana kretanja, manjak fizičke aktivnosti;
• Nesamostalnost, zavisnost od drugih;
• Izolovanost i udaljenost od porodice;
• Zabrinutost za članove porodice, strah za zdravlje najbližih;
• Usamljenost, manjak socijalnih kontakata, razgovora.

Ispitanici su izneli svoje preporuke u pogledu samopomoći pri prevazilaženju problema u vreme korone:

• Važna je solidarnost – porodična, međugeneracijska, komšijska;
• Ne prepuštajte se očajanju, svaka kriza prođe!
• Potrebno je da učimo i da se prilagođavamo novoj situaciji;
• Čuvajmo jedni druge i imajmo svest, disciplinu i odgovornost jedni za druge!
• Pokušajmo da kroz krizu prođemo sa što manje štete;
• Negujte kritički odnos prema informacijama i ograničite vreme namenjeno informisanju;
• Samopomoć ima najveću moć, osnažujte se i pomozite sebi;
• Obratite pažnju samo na pozitivne poruke;
• Nikada ne odustajte od telefonskog razgovora, muzike, čitanja i aktivnosti za svoju dušu;
• Sve što nam se događa je normalno, dakle – prihvatimo stvarnost;
• Sport + rekreacija + uživanje u fizičkoj aktivnosti + šetnja u prirodi + pokret + osmeh + pozitivnost = zdravlje i zadovoljstvo u životu;
• Poštujte mere koje štite zdravlje;
• Odlučite da vam bude dobro i bolje ćete se osećati;
• Ako mislite da vam je pomoć potrebna- tražite je!

Na fokus grupama i on-line radionicama potvrđeno je ono što je nauka odavno dokazala – da promene ne dolaze spolja, već izunutrašnje potrebe čoveka. Na pitanje može li samopomoć da zameni pomoć stručnjaka, odgovor je nedvosmislen. Ne može i ne treba. Ali je sigurno da samopomoć kao aktivan, odgovoran i kreativan odnos prema sebi i svom životu može da prevenira ili bude dragocena pomoć. Nema opravdanja da se odričemo dragocenih izvora samopomoći: naših prijatelja, razgovora sa ljudima kojima verujemo, knjiga/literature, umetnosti, kreativnosti, naših uspeha i neuspeha, koji su naše najdragocenije lekcije.

Ponekada se čini da smo izgubili snagu da idemo dalje. Za najmanji napor nemamo motiv. A Godina Kovida se obrušila na ionako nepostojanu motivaciju pojedinaca koji su se još više zaglavili u okolnostima pomeranja granica bezbednosti, motivacije i socijalnog života.

A kada nisu uslovi epidemije, šta kada razumevanje i podrška izostanu i kada se osetimo usamljeno i napušteno? Tražimo nekoga ko bi podelio sa nama bol i tugu, sreću i radost. Principi samopomoći su kreirani i oni „prorade“ upravo sa tom idejom. Nikada pasivno posmatranje i slušanje lekcija ne daje rezultate kao aktivno učešće i angažovanje.

Samopomoć u vreme korone ne dozvoljava odlaganje i čekanje. A kada i ova kriza prođe, ostaje nam model sopstvene samopomoći kao dragocen instrument za samounapređenje kvaliteta svakodnevnog života u vremenima koja  dolaze.

——-

Tekst „Samopomoć u vreme pandemije” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Radmile Urošević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.