Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miodrag Počuč (Blog o socijalnom uključivanju)

Pojam pristupačnih informacija podrazumeva mogućnost da se prime, razumeju i koriste sve javne informacije – zvučne, pisane i/ili taktilne, opšti signali opasnosti/uzbunjivanja… Takođe i horizontalna i vertikalna signalizacija koju svakodnevno koristimo u saobraćaju. Najznačajniji elemenat pristupačne informacije jeste formatu kome se ona prenosi. Svaka informacija korisnicima treba da bude preneta na više načina, jer se tako proširuje broj onih koji je mogu primiti i koristiti.

Ukoliko je informacija data samo u zvučnom (audio) formatu, vrlo je verovatno da neće dopreti do svih – naročito do osoba koje imaju oštećenje sluha ili su, u datom trenutku, bili zauzeti drugom aktivnošću ili razgovarali sa nekim. Stoga je značajno da se svaka informacija prenese u više različitih formata, na primer, istovremeno i zvukom i svetlosnim signalom, pismom i simbolom, ili zvukom-pismom-simbolom-taktilno. Tako kaže teorija, koja je uvek nekoliko koraka ispred prakse. A koliko praksa, zapravo, demantuje i ograničava teoriju?

Najviše me poražava činjenica na koji način informacije saopštavaju radio i televizija, rečju pojedina sredstva masovne komunikacije. Gledanje domaćih filmova, serija ili različitih tv emisija – političkih, zabavnih, te obrazovnih, predstavlja misaonu imenicu za veliki deo populacije u našem društvu. Zašto? U Srbiji ima oko 80.000 osoba sa oštećenjem sluha koji nemaju nikakav pristup takvim radijskim ili televizijskim sadržajima. Njihovi autori, mediji u kojima se prezentuju, kao i distributerske kuće otvoreno diskriminišu građane.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom, međutim, u 35. članu nedvosmisleno propisuje obavezu nadležnih državnih, pokrajinskih i institucija lokalne samouprave da u oblasti medija preduzmu mere kako bi obezbedili pristup informacijama i komunikacijama svima, upotrebom savremenih tehnologija. Posebno se to odnosi na RTS. Kada ste, međutim, na Javnom servisu pogledali domaću titlovanu emisiju ili vesti?

Nedavno sam prvi put u životu gledao domaći film. Bio je titlovan. To zadovoljstvo pričinila mi je grupica entuzijasta koja je prevela stotinak naših filmova. Bila je to, svakako, mala revolucija u mom životu. Neverovatno šta sve čovek iz njih može da sazna … Šta će biti s kućom? Zapaliću je! … I tata bi sine… Da li bih ikada valjano razumeo prijatelje dok izgovaraju takve rečenice?!

S druge strane, titlovanje srpskih filmova na hrvatski jezik nedavno je kod nas izazvalo buru negodovanja. Nažalost, kao da sve baš moramo tumačiti na nacionalnoj osnovi. Komentari, prilično podrugljivi i, naravno, neutemeljeni, zasnivali su se mahom na kritici da se naše komšije prave da ne razumeju jezik koji čitav svet razume. Skoro da nikome nije palo na pamet da komšije, u stvari, to čine zbog osoba s oštećenim sluhom, kako bi i njima učinili dostupnim naše kulturno ili tek kinematografsko nasleđe.

(…)

Tekst “Selo gori, a baba …” Miodraga Počuča u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.