Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Marija N. Popovski (Blog o socijalnom uključivanju)

Nasilje je u svim svojim formama sveprisutno u našem društvu. I pored razvijenog regulatornog okvira, čini se da su norme i vrednosti koje opravdavaju nasilje čvrsto ukorenjene u našem društvu. Deca su zbog svog uzrasta i nedovoljne zrelosti posebno ranjiva na različite oblike nasilja. Globalne procene ukazuju da je nekom obliku nasilja svake godine podvrgnuta milijarda dece. Brojne studije koje se bave posledicama nasilja nad decom ukazuju da su efekti dugotrajni. Evidentiran je negativan uticaj nasilja na razvoj mozga, mentalno zdravlje, socijalne relacije, kao i brojne teškoće u razvoju potencijala deteta i njegovog/njenog ukupnog društvenog funkcionisanja.

Globalna koalicija za zaštitu dece od nasilja naglašava da na nasilje utiče nekoliko važnih faktora koji mogu biti na nivou individue, odnosa sa drugima, zajednice i društva u celini. Ključni društveni faktor koji decu može učiniti još ranjivijim jesu rodne norme koje, sa jedne strane mogu da smanje značaj uloge devojčica i žena u društvu, a sa druge da povećaju šanse da dečaci i muškarci počine nasilje. Podaci ukazuju da se svako četvrto dete suočilo sa fizičkim nasiljem, a da svaka peta devojčica i jedan od 13 dečaka trpi seksualno zlostavljanje.

Istraživanje koje je UNICEF sproveo 2017. godine pokazuje da je domaćem sistemu oko 8% dece prijavilo da je doživelo seksualno zlostavljanje, dok Prva nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece iz 2015. godine  ukazuje da je 10,8% dece uzrasta od 10 do 18 godina prijavilo da je doživelo seksualno nasilje kao i da 10.6% poznaje nekoga sa ovakvim iskustvom. Ipak, studija ukazuje da je seksualno nasilje i dalje tabu tema, da je broj prijavljenih slučajeva mnogo manji od stvarnih slučajeva i da zvanična statistika ne oslikava realno stanje. Pored toga, žrtve se retko osnaže da progovore, a i kada se nakon nekoliko godina osnaže, budu obeshrabrene brojnim pitanjima: zašto nisu ranije prijavile, zašto i kako to da nikome do tada nisu rekle, zašto baš sada to iznose, šta žele da postignu i slično. Postavljaju najčešće ona pitanja koje žrtve i same godinama vrte u svojim glavama, kojih se plaše jer i same osećaju krivicu za to što se dogodilo, ali i odbacivanja okoline, nerazumevanja, etiketiranja. Veoma retko se žrtvama veruje, često nailaze na osudu i veoma retko se njihov glas istinski razume. Čini se da će proći još mnogo vremena dok kao društvo bar prestanemo da osuđujemo i etiketiramo žrtve!

Socijalnim radnicima/ama je deo posla da se bave nasiljem kao fenomenom, bilo da je reč o praktičnom ili istraživačkom segmentu. Učenje o vrstama nasilja, teorijskoj zasnovanosti, karakteristikama i konceptima je važno kako bi se razumelo utemeljenje ovog fenomena,  Ipak, glavna saznanja dolaze onda kada se u praksi suočite sa slučajevima nasilja, kada krenete praktično da se bavite ovom temom, učite od iskusnijih kolega i koleginica, izučavate najbolje intervencije i načine na koje možete obezbediti podršku detetu, ali i preispitujete svoje stavove i uverenja. Ono što sam naučila tokom rada sa decom koja su iskusila neki oblik nasilja jeste da je nedovoljno baviti se samo reakcijom. Profesionalci koji dolaze u kontakt sa decom koja su potencijalne žrtve moraju da osiguraju da uvek postoji odgovor koji će detetu obezbediti sigurno okruženje i zaštitu, ali je pored toga važno da imaju u vidu faktore koji doprinose nasilnom ponašanju, bilo da je reč o školi, porodici, široj društvenoj zajednici, kako bi se omogućilo preventivno delovanje.

Nasilje je neiscrpna tema kojoj se može pristupiti iz različitih uglova, ali ono na šta bih ovde skrenula pažnju jeste uloga tajni koje često utiru put nasilnim ponašanjima, a o kojima deca uglavnom imaju pozitivne predstave. Ono što i literatura i praksa potvrđuju jeste da se pod velom tajne neretko odigrava seksualno zlostavljanje dece. A kako deca zapravo percipiraju tajne? Za decu su tajne najčešće odraz lojalnosti i potvrda drugarstva, ono što učvršćuje odnos. Odati tajnu bi značilo izneveriti prijatelja. Tajnu deca dele sa nekim u koga imaju poverenja, ko je blizak i važan. I onda, kada dete integriše u svoje iskustvo ovakav koncept čuvanja tajne, bez preispitivanja, ono svaku tajnu koja dolazi od strane osobe od poverenja doživljava ozbiljno, čuva i štiti. Na jednoj edukaciji na kojoj sam učestvovala a koja se bavila prevencijom seksualnog zlostavljanja, voditeljka je objašnjavala da je važno da deca razumeju razlike između sigurne i štetne tajne (safe and unsafe secrets). Ukazala je da roditelji i deci bliske osobe najčešće uče decu da se čuvaju nepoznatih ljudi, prolaznika, da sa njima ne ulaze u razgovor, da ih ne slede i ne uzimaju ništa od nepoznatih ljudi, a da praksa pokazuje da se u više od 90% slučajeva seksualnog zlostavljanja kao zlostavljači pojavljuju upravo osobe koje dete poznaje, koje su mu bliske i kojima veruje. Oni sa detetom grade odnos poverenja, a čin seksualnog zlostavljanja postaje zajednička tajna koju dete ne sme da otkrije. Pored toga, veoma često uveravaju dete mu/joj niko neće poverovati ukoliko oda tajnu ili da će mu/joj biti rečeno da je sam/a kriv/a za to.

Dakle, veoma je važno naučiti decu da postoje štetne i sigurne tajne, a pre svega to  da su štetne tajne one čiji ishod može biti tužan ili zastrašujući; zbog kojih se dete može osećati uznemireno, nesigurno, neprijatno ili povređeno; one za koje dete veruje da će trajati dugo, najčešće zauvek, i one koje se dele samo sa jednom osobom koja je detetu zabranila da bilo kojoj drugoj osobi priča o tome. Sa druge strane, kako tajne koje su obeležje detinjstva ne bi imale samo negativnu konotaciju, jednako je važno edukovati decu šta su to sigurne tajne kako bi mogli da naprave razliku i potencijalno zaštite sebe. Sigurne tajne su one čiji je ishod pozitivan i zbog kojih se dete oseća srećno ili uzbuđeno, da se sigurna tajna čuva kratko i da je mogu znati i drugi odrasli i deca kao i da se najčešće krije od samo jedne osobe koja će takođe uskoro saznati.

Sigurnost dece je odgovornost svih nas i to bi trebalo da bude imperativ svakog pojedinca, zajednice i društva koje poštuje prava deteta! Kada govorimo o nasilju, reakcija je samo jedan segment koji mora da postoji kako bi se nasilje prekinulo i žrtvama pružila adekvatna podrška na putu oporavka. Drugi važni segmenti jesu podizanje svesti i prevencija. Podizanje svesti u našem društvu je težak posao, ali posao koji mora da se odvija neprekidno i na svim nivoima kako bi nasilje prestalo da se opravdava najrazličitijim razlozima poput kulturološkog konteksta, pola, roda i slično. Posebno je važno podizati svest o seksualnom zlostavljanju, krugu njegovog nastajanja i posledicama koje izaziva, što je u domaćim okvirima i dalje tabu tema i tema o kojoj se nerado govori.

Učenje o tajnama je samo jedan segment široke teme prevencije seksualnog nasilja. Pored toga, važno je da deca znaju da svi imamo pravo da se osećamo sigurno u svakom trenutku, kao i da uvek ima neko sa kim možemo razgovarati o bilo čemu. Prva nacionalna studija o problemu seksualnog zlostavljanja dece u Republici Srbiji ukazuje da se u okviru preventivnog delovanja mora krenuti od onih koji imaju moć i odgovornost, a to su odrasli. Važno je da svi profesionalci koji dolaze u kontakt sa decom, a pre svega prosvetni radnici/e, socijalni radnici/e, psiholozi/škinje, pedijatri i drugi zdravstveni radnici/e budu edukovani o temi seksualnog nasilja, da steknu znanja i izgrade veštine za rad sa decom koja su pretrpela ovakva iskustva. Neophodno je skretati pažnju roditeljima na to kako neadekvatna ponašanja odraslih utiču na decu. I najzad, posebno je značajno naglasiti da deca nikada nisu kriva za nasilje i da ona o nasilju treba da uče kako bi mogla da prepoznaju potencijalne opasnosti i da se zaštite.

Iz brošure „Zdravlje je za svakoga“

***

Tekst „Sigurnost i zaštita dece od nasilja je odgovornost svih nas!” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Marije N. Popovski možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.