Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)

Publika nas je bledo gledala. Davali smo sve od sebe ali nije bilo nikakve reakcije.

“Jako je bitno da se aktivirate! Možete mnogo toga promeniti u svojoj školi! Postoje brojne mogućnosti! Ne smete odustati!”

Ništa.

Nakon par sati naše vike i njihovog ćutanja, dogovorili smo se da naredni sastanak održimo za koji dan… ali čemu? Dok su, naravno u tišini, srednjoškolci-polaznici seminara o aktivizmu izlazili iz prostorije, Filip i ja smo jedva uspevali da sakrijemo naš očaj.

Ostali smo u sali da razmenimo utiske, to jest da jadikujemo: “Ima li poente ovo da radimo? Bože koliko smo se trudili i ništa nisu reagovali!” Jer, nakon što smo se nas dvojica upoznali kroz đački parlament u gimnaziji, ohrabreni uspehom rada u parlamentu imali smo velike nade i planove da pokrenemo što veći broj mladih na akciju. Ovo nam je bio prvi seminar koji zajedno držimo i očekivanja su nam bila na najvišem nivou.

Ali, u tom trenutku nam je jedina slika bila tup pogled polaznica i polaznika seminara. Da li smo došli do pogrešnih učenika? Da li smo mi nešto pogrešno pričali? Nismo imali pojma, ali nam je bilo jasno da smo doživeli veliki neuspeh.

Na naredni sastanak su učenici došli sa… idejama. I planom akcije. I željom da rade.

Bili smo zbunjeni: “Čekajte, pa delovali ste potpuno smoreno na seminaru, odakle vam sad ovo?”

“A, pa nismo bili smoreni, baš je super bilo! Posle toga smo ispred u holu pola sata pričali koliko nam je značilo i smišljali ovaj plan što vam sada predstavljamo!”

Ovaj put smo Filip i ja bledo gledali: “Ali, ali, pa sedeli ste u tišini… i ono, niste uopšte reagovali…”

“Ma super je bilo bre!”

I eto. Dok smo mi nakon seminara u jednoj prostoriji kukali koliko život nema smisla, oni su se u isto vreme par metara dalje entuzijastično dogovarali kako da primene ono što smo im pričali.

Nažalost, imam takođe i poprilično obrnuta iskustava: održim seminar u kojima svima bude vidno super, napravimo brojne akcione planove, svi nasmejani, ocene na evaluaciji odlične, ja zadovoljan i… ništa. Ne desi se taj plan.

Ili se plan desi, ali uz toliko mog angažmana da mi se na kraju čini da je bilo bolje da sam sve uradio sâm. Učesnici kao da su samo pro forme bili na seminaru, bez da su išta poneli sa njega.

Ili je to opet samo moja percepcija da nisu nešto naučili? Jer, čovek često ne bude svestan na koje načine utiče na druge: nedavno mi je pisala jedna učesnica seminara od pre par godina u njenoj tadašnjoj gimnaziji… želela je da podeli ne samo da joj je značilo to što je učila, već joj je poseban utisak ostavilo moje ponašanje pri kraju seminara – završio bih tačno na vreme, spakovao svoj natrpani ranac i krenuo dalje. Kaže, meni je wow da ti sve nosiš u tom rancu, tačno u minut završiš i ideš dalje… i sad ona radi isto.

Znam da tada to nisam planski radio – daleko verovatnije je da sam se prikriveno nervirao što moram da žurim na sledeću obavezu umesto da posvetim vreme učesnicima. Posebno joj nisam spominjao koliko mi se inače smučilo vucaranje hiljadu stvari u rancu. Ali očigledno je njoj tada bilo potrebno da sve to vidi, i sada je u fazi kada ponosno sve nosi sa sobom.

Međutim, da li je u tom istom trenutku neko rekao “Bože, ovaj u minut završio i otišao, mogao je još malo da ostane da priča sa nama, zar mu nije stalo?” Isto tako, da li su oni učenici sa početka priče, koji su se nakon naizgled smorenog stava na seminaru aktivirali, nastavili da budu aktivni i nakon više godina?

Ovakvo gotovo paranoično preispitivanje dosadašnjeg rada mi se dosta vrti ovih dana po glavi. Svi ti primeri su mi podstrek da razmišljam o tome šta, kako, zašto i koliko radimo da bismo uticali na sebe i svoju okolinu. Koliko ono što radimo na seminaru/času/treningu/akciji, kao i reakcije učesnica i učesnika, imaju realne veze sa onime što oni ponesu odatle? Koliko naši susreti ostvaruju dugoročnu promenu u njima? I kakva je to zapravo promena? I šta znači dugoročno?

(…)

Tekst “Slika i prilika (ne)uspeha – I deo” Relje Derete u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.