Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)

Krenuo je dugo očekivani Popis poljoprivrede 2012. godine. S obzirom da sam diplomirao pre godinu dana, a kako to obično biva, nisam došao do posla ni u struci ni van nje, prijavio sam se za popisivača. Ubrzo su mi javili da sam primljen i krenula je obuka, a onda i ono najinteresantnije, obilazak terena i popunjavanje upitnika.

Srećan jer sam konačno našao nekakav posao, jedva sam dočekao da dođe 1. oktobar i da krenem sa popisom. Međutim, jako brzo sam shvatio da sam u stvari ja ispitanik, a ne ispitivač i da više dobijem, nego što postavim pitanja. Pošto mi je još na samom početku posao postao jako smoran, morao sam da uradim nešto što bi mene kroz taj posao učinilo opuštenijim, pa sam rešio da krenem sa sakupljanjem bisera popisanih. Popis sam radio u mom kraju, velika većina ljudi mi je bila poznata i računao na to kao na prednost, ali ispostavi se drugačije…

Plavuša, žena srednjih godina, uvek doterana i fina, stajala je u dvorištu. Kada me je ugledala, a već se nadaleko čulo da sam postao popisivač, brže bolje se sakrila iza traktora. Pošto sam je spazio, odmah sam je pozvao da izađe i rekao da je vidim, na šta je ona odgovorila: „Jao, nisam te videla, a ja baš ovde nešto tražim…“ Nemaše kud, te primi me u svoj dom spremna za popisivanje. Na samom početku sam joj zatražio ime, prezime i matični broj, na šta sam dobio odgovor: „Jao, pa meni je matični broj istek’o zajedno sa staru  ličnu kartu“.

U narednom domaćinstvu još veće iznenađenje! Nakon što sam se predstavio i ljubazno zamolio da me prime i daju podatke, baka je odgovorila: „Nema, nemam ja ništa“. Rekao sam joj da je na spisku i da bi trebalo da se popiše, te zatražio ime, prezime i matični broj. „Nemam ja ništa od toj“. „Dobro, dajte mi vaš dan, mesec i godinu rođenja!“, na šta je ona odgovorila: „Zaboravila sam, ja sam stara“. „Dobro onda pogledajte u dokumentima!“, „Već ne vidim, ne mogu da naprežem oči“. Nakon svega, zamolio sam je da mi da neki dokument da ja pogledam kada je rođena, a ona je odgovorila: „Nema ništa, pola sam izgubila, a pola dokumenta mi ukrali“.

I dok se jedni trude da sakriju što više podataka (kravu, orah, pile, njivu…), drugi gledaju da prijave što više jer se nadaju da će dobiti „suvencije“. Ne znam da li mi je to interesantnije ili što mlada gospođa ima „specifikat“ i „licenciju“ za organsku proizvodnju, ili možda gospođa koja od životinja ima samo dve lisice, u ormaru, ili porodica koja čuva samo jednog jarca, za krečenje, pa sve do baka i deka koji se hvale svojim unucima koji su „meradžemi“ i „programatori“. Jedan domaćin kravama pušta muziku kako bi više mleka dale, putem radija, ali sada će da se usavrše pa da dovedu  „di džejnera“ da im peva, drugi čuva jako kvalitetne svinje marke „patrijen“.  Jednu gospođu sam pitao da li čuva nešto od životinja, a ona je odgovorila da nemaju ništa. Pošto sam video da se pilići šetaju iza kuće, ona je rekla: “To su doleteli od negde, nisu naši, da mi umreš!“.

(…)

Tekst “Srbija – zemlja poljoprivrede!″ Milana Stojiljkovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.