Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dragana Jovanović Arijas (Blog o socijalnom uključivanju)

Ovo je moje omiljeno doba godine. Vreme okupljanja, druženja, slavljenja… kada sve miriše na iščekivanje, nadanje i veru da će ono novo biti bolje. S tim u vezi, moglo bi se reći da me je vest o produžetku Dekade za inkluziju Roma dočekala u pravom trenutku. Taman da mogu da odahnem i kažem: „Uh, dobro je da bar to nismo izgubili.“ Nova prilika, u novim godinama, za nove nas. I onda neminovno, ali ipak ključno pitanje: „a gde smo bili i šta smo radili do sada?“

U februaru mesecu 2005. godine, premijeri devet zemalja Centralne i Istočne Evrope odlučili su da će njihove vlade da rade na eliminisanju diskriminacije i prevazilaženju neprihvatljivog jaza između pripadnika/ca romske zajednice i ostatka društva. Ova inicijativa, poznata kao Dekada za inkluziju Roma 2005-2015, predstavlja njihovu posvećenost u unapređivanju položaja Roma i Romkinja u četiri ključne oblasti: obrazovanju, zapošljavanju, zdravlju i stanovanju.

Ovu rečenicu smo toliko puta slušali i ponavljali u protekloj deceniji kao čarobnu formulu i/ili ultimativnu istinu. Nešto ređe, govorili smo i o tome koliko je važno da u svakoj navedenoj oblasti vodimo računa o zaštiti od diskriminacije, smanjenju siromaštva i rodnoj ravnopravnosti, kao i o tome koliko je u ovim procesima neophodno suštinsko, a ne samo formalno učešće Roma i Romkinja.

U februaru mesecu 2005. godine, ja sam bila taze studentkinja. Kod kuće „naša“, van kuće „ni naša, ni njihova“ – sve u svemu, na početku traganja za time kako da budem svoja. O Dekadi nisam znala ništa, živela sam između ispitnih rokova i željno iščekivala kampove nevladine organizacije, u koju su me jednom poslali iz srednje škole i iz koje godinama kasnije nisam izlazila. To je bilo moje prvo, pravo, suštinski inkluzivno iskustvo. Imala sam sreće.

Kažu, Dekada je učinila isključenost Roma vidljivijom jer je njihova situacija bolje dokumentovana i identifikovane su glavne prepreke za inkluziju. Prvi korak je uvek imenovanje problema, a problem je i dalje strukturalna diskriminacija. Iako države uključene u Dekadu garantuju ravnopravnost, primena propisa u praksi pokazuje suprotno. Otpor prema primeni afirmativnih mera potvrđuje nejednakosti i podstiče netrpeljivost u društvu. Stiče se utisak da „oni“ imaju više prava i da nas „oni“ uskraćuju, uzimaju i nikad im nije dosta. A nisu zaslužili i uvek će ostati isti. I dok sve (po)ostaje mrtvo slovo na papiru, a loš glas se čuje dalje od dobrog, na kraju balade (Dekade), broj Roma i Romkinja koji žive u apsolutnom siromaštvu je u porastu, a čak 40% njih trpi diskriminaciju.

Ja sam za afirmativne mere čula negde oko 2007, na pola puta do završetka studija. Tada sam se i prvi put srela sa kolegama/inicama studentima/kinjama Romima/kinjama iz Srbije ali i drugih zemalja u regionu. U njihovom društvu sam naučila najviše o Dekadi i razumela najbolje njene tj. naše ciljeve. Tada sam u III godini studija prvi put pri upisu semestra u formularu pod opcijom nacionalna pripadnost napisala „Romkinja“. Nikada ranije nisam razmišljala o tome da je deklarisanje važno. Uvek su me učili da nije bitno ko je šta, jer svi smo mi ljudi. Ali, ako i na kraju Dekade podaci govore da je u Srbiji procenat Roma i Romkinja koji završavaju visoko obrazovanje skoro 0%… da li je i onda nebitno? Da li to znači da ima visoko obrazovanih Roma/kinja koji ne žele da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti? Ili to znači da mladi Romi/kinje misle da visoko obrazovanje ipak nije za njih? I koje je od ova dva zla grđe…

(…)

Tekst “Srećna Nova Dekada za inkluziju Roma!” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.