Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dragana Malidžan Vinkić (Blog o socijalnom uključivanju)

Kao što sam u svojim ranijim tekstovima u više navrata spomenula, nastava srpskog jezika igra jednu od glavnih uloga u okviru inkluzivnog obrazovanja. Nastavnici srpskog jezika imaju više časova sa učenicima u odnosu na ostale predmetne nastavnike, podučavaju učenike kako se pišu slova, reči, rečenice, tekstovi, izgovaraju glasovi, akcentuju reči i rečenice.

Učenici u školi pokazuju savladanost nastavnih jedinica iz većine predmeta preko usmenog i pismenog odgovaranja, a osnove takvog odgovaranja uče se na časovima srpskog jezika. Na taj način srpski jezik zadire u sve predmete. Lekcije moraju da se pročitaju, domaći zadaci da se napišu, znanja usmeno ili pismeno da se pokažu.

Međutim, ako uzmemo u obzir da škola ne postoji samo da bi se znanja upotrebljavala u njoj i da ljudi koriste jezik kao osnovno sredstvo komunikacije, uloga ove nastave izlazi iz zidova škole i proširuje se na svakodnevni život.

Tako znanja iz srpskog jezika koristimo u svakodnevnoj komunikaciji, u školi, na poslu, ulici, kod kuće, komuniciramo preko računara, pišemo mejlove, komentare na društvenim mrežama, četujemo, razmišljamo na maternjem jeziku… Ako sve učenike u osnovnoj školi pripremamo za sledeće nivoe obrazovanja i za snalaženje u životu, nastavu srpskog  jezika moramo postaviti kao primarnu u kreiranju IOP-a u višim razredima.

Polazna tačka u kreiranju IOP-a u za predmet srpski jezik u višim razredima je provera savladanosti tri jezičke veštine : čitanje, pisanje i govorenje.

Stepen savladanosti ovih veština lako se proverava na prvim časovima. Učeniku se da kraći tekst koji je vezan za učenikova interesovanja (interesovanja bi trebalo da se nalaze u pedagoškom profilu učenika, ili može sam učenik da kaže šta voli) i koji mora da pročita naglas. Nekada tekstove dajem iz Malog zabavnika ili ih nalazim na internetu ili u čitankama, radnim sveskama ili gramatikama iz nižeg razreda, ali vodim računa da nisu od izdavača s kojim se učenik susreo ranije.

Tako se najbrže dobija informacija o tome kako učenik artikuluše pojedine glasove, razume znake interpunkcije i tome prilagođava intonaciju u govoru kao i da li zna da pročita tekst napisan ćirilicom ili latinicom, zatim  informacija i o tome koja slova učenik ne prepoznaje ili meša. Kada se uradi ovakva provera, nastavnik već ima polaznu osnovu za rad s detetom u prvom kvartalu.

Najčešće će se kao problem prilikom čitanja i pisanja učenici sa teškoćama spoticati o glasove Č, Dž,Ć, Đ, Š i Ž, neki učenici mešaju i R i L ili J i L. Dobro je zato da razredni starešina i škola ostvari dobru saradnju s roditeljima i zajedno dođu i do stručnjaka iz raznih oblasti koji mogu da budu dodatna podrška detetu u učenju i savlađivanju teškoća kako bismo zajedno postigli da dete ostvari svoj pun intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički potencijal.

Posle čitanja kraćeg teksta, učenik dobija niz pitanja vezanih za tekst. Na taj način se proverava više veština. Prvo je razumevanje teksta, traženje informacija i snalaženje u samom tekstu. Zatim se proverava koliko učenik pismeno ili usmeno može da kaže/napiše celovitu informaciju i da li u pisanju poštuje pravila pravopisa (veliko slovo na početku rečenice, pisanje vlastitih imena, korišćenje znakova interpunkcije…).

Kako to izgleda u praksi

Svi učenici vole zanimljive, šaljive tekstove, te je to siguran korak na samom početku rada sa učenikom sa teškoćama bez obzira koja su njegova interesovanja, ako o tome još uvek ne postoji pouzdana informacija.

Kad učenik završi sa čitanjem teksta, beleži se vreme za koje je učenik pročitao tekst, mada će ono varirati u zavisnosti od toga koliko je tekst zanimljiv učeniku i u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Zatim se učeniku postavi nekoliko pitanja vezanih za tekst.

Odgovori predstavljaju pravu bazu podataka o učeniku: koje pismo koristi, da li se služi štampanim ili pisanim slovima, da li meša pisma, da li razume kraći tekst, da li piše celovite odgovore, koliko poštuje pravopisna pravila… To je sjajna osnova za početak petog razreda i dovoljno informacija za rad u prvom kvartalu. U ovom konkretnom slučaju odmah sam počela vežbe pisanja malog i velikog slova, odvojeno i spojeno pisanje reči, interpunkcija u rečenici, pisanje rečci li, ne i naj.

Sami zadaci mogu lakše da se smišljaju ili pronalaze ako su usmereni na obrazovne standarde za kraj prvog ciklusa obrazovanja i vaspitanja– osnovni nivo. To je dobar okvir u kojem onda nastavnik ne luta nego proverava prethodno stečena znanja, a kasnije, oslanjajući se na standarde osnovnog nivoa za kraj drugog ciklusa obrazovanja i vaspitanja, uvodi  nove lekcije i veštine, naravno, prilagođeno.

Sva zapažanja o učeniku treba zabeležiti i kreirati portfolio za učenika. U tom portfoliju mogu da se nađu vežbe koje se daju učeniku, kontrolni zadaci i pismene vežbe. Moja praksa je da učenik ima svesku A4 formata koju ne nosi kući, nego ona ostaje u školi i u nju lepim i pišem zadatke koje radi na času. Na taj način imam uvek dostupno šta sam radila sa učenikom i uz beleške o učeniku sve to čini njegov portfolio. Tako ekonomišem i vremenom i materijalom. Posle četiri godine školovanja napravi se velika baza podataka od tih svezaka i beležaka kao i skup didaktičkog materijala koji mogu i kasnije da koristim sa nekim budućim učenicima, ali i da podelim sa kolegama.

(…)

Tekst “Srpski jezik – najvažnija karika u inkluzivnom obrazovanju (prvi deo)” Dragane Malidžan Vinkić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.