Vlada Republike Srbije
Piše: Miroslav Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Ko je odlučio šta ćete jutros doručkovati? Ko je odredio kada ste juče ručali? Koga ste danas morali da pitate za dozvolu da izađete iz kuće? A ko će vas večeras poslati na spavanje?
Ako sve ove odluke donosite sami, verovatno niste ni svesni koliko ste srećni i kolika je vrednost slobode izbora. Korisnici usluge stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom i te kako jesu. Oni su pre četiri godine bili moji domaćini kada sam radio istraživanje za svoj master rad na temu „Održivost usluga stanovanja uz podršku namenjenih osobama sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, koje su finansirane sredstvima Evropske unije“. Bili su izuzetno gostoprimljivi i iskreno se radovali što sam im došao u goste, iako me nikada ranije nisu videli. Pokazivali su mi svoje uredne sobe i uređena dvorišta, koje su sami održavali i davali mi recepte za jela koja su tih dana spremali.
Bio sam zadivljen stepenom njihove sposobnosti da samostalno funkcionišu. Naročito jer sam neposredno pre posete njima, obišao domove iz kojih su oni izašli i video kako tamo žive osobe sa sličnim teškoćama i kako su i oni sami do skoro živeli.
Dokumentarni film „Stanari roze kuće“ odlično prikazuje značaj usluge stanovanja uz podršku za njene korisnike. Primer jednog od junaka ovog filma pokazuje kako čovek koji je godinama bio izolovan od društva i čije ponašanje je tokom celog dana bilo nadzirano, a vreme strukturisao neko drugi, izlaskom iz ustanove postaje osoba koja organizuje svoje vreme, odlučuje o svom životu, vodi računa o domaćinstvu, postaje zaposlen čovek, dobar komšija, vicešampion pasuljijade i ravnopravan član zajednice. I sve to ne zato što se preko noći u njemu dogodila neverovatna promena, već se dogodila i verovatna i moguća promena u sistemu, koji mu je konačno omogućio da ostvari prava koja su svima nama jednako garantovana rođenjem.
Pojam invaliditeta nije u potpunosti određen zdravstvenim stanjem, već u velikoj meri društvenim odnosima. Većina ograničenja u svakodnevnom funkcionisanju koje imaju osobe sa invaliditetom nisu uzrokovane fizičkim, niti mentalnim nedostatkom, već time što ih društvo marginalizuje, ignorišući njihove osnovne potrebe. Jednostavno, svet je skrojen sebično, po meri većine.
Medicinski model u pristupu osobama sa invaliditetom je odbačen pre više decenija, pod uticajem pokreta za samostalan život, antipsihijatrijskog pokreta i pokreta za deinstitucionalizaciju. Umesto njega, prihvaćen je socijalni model, koji insistira na ravnopravnosti osoba sa invaliditetom i punom poštovanju njihovih ljudskih prava. On se zasniva na stavu da je za korisnike najbolje da žive u zajednici, u što manje restriktivnim uslovima, da čuvaju i intenziviraju socijalne interakcije i da aktivno učestvuju u društvenom životu.[1]
Ovakav pristup je inkorporiran u mnoga značajna međunarodna i domaća zakonodavna akta. Jedan od najvažnijih je Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala i time preuzela obavezu da obezbedi i unapredi puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za ovu populaciju. Načelo najmanje restriktivnog okruženja, koje se nalazi u Zakonu o socijalnoj zaštiti, nalaže pružanje usluga socijalne zaštite u neposrednom okruženju, pri čemu se biraju usluge koje korisniku omogućavaju ostanak u zajednici.
I Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama određuje pravo na lečenje ovih osoba u najmanje restriktivnoj sredini. On im garantuje građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava, koje se teško mogu ostvariti u velikim psihijatrijskim bolnicama i koja zahtevaju otvoreniji pristup, međusektorsku saradnju, veće angažovanje lokalne zajednice i razvijanje usluga koje bi mogle da pruže alternativu dugotrajnom smeštaju. Zbog toga je deinstitucionalizacija neophodna. To je složen proces koji je mnogo više od zatvaranja rezidencijalnih ustanova i podrazumeva unapređenje rada sa korisnicima, poboljšanje uslova u ustanovama i razvoj usluga u zajednici. Kroz nju se menja odnos moći i uvodi ravnopravnost između korisnika i medicinskih radnika, odnosno drugih osoba uključenih u pružanje usluga.
Razvoj novih usluga u zajednici ključan je za uspeh ovog procesa, a sjajan primer takve usluge je stanovanje uz podršku. Kada sam istraživao njenu održivost, fokusirao sam se na projekat „Podrška deinstitucionalizaciji i socijalnoj inkluziji osoba sa mentalnim invaliditetom i problemima mentalnog zdravlja“ (IPA 2011), vrednosti 5,17 miliona evra, koji je poznat pod nazivom „Otvoreni zagrljaj“. Kroz njega je omogućeno da 154 korisnika napusti institucije u kojima su živeli.[2] Značajan deo programskih aktivnosti bio je usmeren upravo ka razvijanju usluga stanovanja uz podršku za osobe sa ntelektualnim i mentalnim teškoćama, koje su kreirane u Staroj Moravici[3], Velikom Popovcu[4], Čurugu[5], Novom Bečeju, Starom Lecu[6], Jabuci[7] i Vlasotincu. Još tada, 2017. godine, bili su očigledni izazovi koji su se ogledali u odsustvu stabilnih izvora finansija i dugoročnih rešenja. I zaposleni i korisnici koji su deinstitucionalizovani iz 6 domova, koje sam tada posetio, izražavali su strah za budućnost usluge. Nakon što je prestalo finansiranje iz sredstava Evropske unije, pružaoci usluge su se suočili sa velikim problemima. Počeo je da se smanjuje broj radnika, a ponegde i broj korisnika. Proređene su posete stručnih radnika i zaustavljen je dalji razvoj usluge.
Iz današnje perspektive je očigledno da je tadašnji strah ljudi sa kojima sam razgovarao bio sasvim opravdan. Većina korisnika je bila prinuđena da se vrati u ustanove iz kojih su izašli, a domovi su nastavili da funkcionišu kao i ranije. Kao rezultat ovog projekta, broj lokalnih samouprava koje pružaju uslugu stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom tokom 2015. godine bio je povećan sa 5 na 13. Međutim, već 2018. godine, taj broj je smanjen na 6, a broj korisnika usluge se tokom ove tri godine smanjio skoro četiri puta.[8]
„Želim da budem svoj čovek“ kažu u dokumentarnom filmu stanari roze kuće. Mnogim osobama je ova mogućnost data, pa oduzeta zbog nedostatka sredstava ili njihove pogrešne raspodele. Morali su da se vrate u ustanove u kojima su živeli godinama, sanjajući da iz njih jednog dana izađu. Doživeli su da im se taj san ostvari, ali samo nakratko. Još nije snimljen film o onima koji su vraćeni u ustanove. Bilo bi to mučno i teško ostvarenje. Iako je njegov epilog neslavan, ovaj projekat je pokazao da osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama mogu da žive samostalno i budu aktivni članovi društva. Na društvu je da im to omogući.
——-
[1] Human rights watch. „Kada jednom uđeš, više nikada ne izađeš“ – Deinstitucionalizacija osoba sa intelektualnim ili mentalnim invaliditetom u Hrvatskoj. Posećeno 28. juna 2016.
[2] Predlog strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period od 2021. do 2026. godine
[3] Naselje kod Bačke Palanke
[4] Naselje kod Petrovca na Mlavi
[5] Naselje kod Žablja
[6] Naselje kod Plandišta
[7] Naselje kod Pančeva
[8] Predlog strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period od 2021. do 2026. godine
***
Tekst „Stanovanje uz podršku za osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama – ‘Dobro došli u našu kuću'” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Miroslava Jovanovića možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.
pdf [3 MB]
Napiši komentar