Vlada Republike Srbije
Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)
Nismo ni bili svesni da je kamp već počeo. Svakodnevno sastančenje tokom juna, a nakon toga naporan rad da bi stvorili sve neophodne uslove za odvijanje kampa, zaboravismo čim ugledasmo nove prijatelje iz inostranstva.
Na žalost, prvi utisak bio je taj da većina stranaca bojažljivo, i sa dozom reserve, prihvata sve što im se kaže.
Oni koji su dolazili iz NATO zemalja, bili su u posebnom strahu. Česta pitanja su bila: Je l’ je Kosovo toliko blizu kao na mapi što izgleda? ili „Da li je ovde bezbedno boraviti“ … Pitali smo se zašto su onda ovde došli kada imaju takav utisak, a onda smo shvatili da su entuzijasti i avanturisti i pošto žele da se (raz)uvere u to što su čuli. I bez toga smo bili spremni da ih razuverimo i uklonimo predrasude sa kojima su došli, a to nam je samo bio veliki motiv više na putu ka tome.
Nakon predstavljanja organizatora – Grupe Kobra i njenih aktivnosti, stranci su ostali bez teksta i velikim aplauzom nagradili sve ono što smo do sada radili. Ovo je bilo ogromno priznanje za naš trud i rad, možda najveće do sada. Shvativši da nisu samo došli u neku zabit na jugu Srbije, već u mesto u kojem mladi ljudi žele da promene svet i bore se za ono što im pripada, strani volonteri su odjedared promenili svoje ponašanje i krenuli da postavljaju pitanja i pitanja i pitanja…
Najviše od svega me je brinuo odnos stranih volontera sa meštanima. Stoji da smo gostoprimiv i ljubazan narod, ali opet, narod je narod. Opustio sam se i udahnuo punim plućima još trećeg dana, ali odmah pošto me je oblio hladan znoj. U vreme slobodnih aktivnosti, shvatio sam da nema velikog broja kampera, pa sam brzo otišao do kamp-liderki i pitao za njih, na šta su mi one odgovorile: „Jedan Francuz je sa Grkom otišao do tvog dede na rakiju, drugi Francuz je kod komšije na kafu, Rus je našao devojku u susednom selu, a Ruskinje su otišle na ručak kod onog čoveka čija je žena iz Rusije, a Španac igra šah kod Vlade!“ Neočekivana interakcija sa lokalnim stanovništvom dovela je atmosferu kampa do vrhunca, a naročito druženje sa velikim brojem klinaca koji su sedeli po celi dan ispred Doma kulture i čekali da se stranci vrate sa obilaska ili rada, kako bi vežbali engleski jezik.
S obzirom da imamo dečiju folklornu sekciju u sklopu rada Grupe Kobra, u popodnevnim časovima, deca su imala priliku da zahvalnost za učenje stranog jezika i poklonjenu pažnju, strancima vrate jednakom merom – učili su ih da igraju srpska kola.
Cilj kampa bio je promovisanje multikulturalnosti na delu kroz volonterizam stranaca u uređivanju sela. Za 13 dana, koliko je trajao kamp, zajedničkim snagama smo: popločali prilaznu stazu do spomenika u centru sela, posekli suvo drveće i grane u „Parku dobre nade“, pokosili travu i ofarbali letnjikovce pored terena za odbojku na pesku, oslikali smo fasadu Doma kulture sa portretima svih stranih volontera, ofarbali mobilijar na fudbalskom igralištu, sredili autobusku stanicu – popločali tlo, postavili klupicu i tablu sa redom vožnje i dr. Promena slike sela bila je ogromna za nepune dve nedelje.
Naravno, u znak zahvalnosti, strance smo vodili na razgledanje Niša i njegovih znamenitosti. Interesantno mi je bilo jer ih je oduševila istorija ovog kraja, često su ostajali bez daha, naročito za vreme posete logora „Crveni Krst“ i „Ćele kule“. Jednog dana smo posetili prirodnu banju Topilo, planinarili i kupali se.
Svake večeri smo imali organizovane priredbe – francusko, zatim češko, pa rusko, onda grčko, špansko i naravno srpsko veče. Svako je imao priliku da prezentuje svoju zemlju na najbolji mogući način i to putem spremanja hrane, predstavljanjem tradicionalnih igara, pesama iz zemalja iz kojih dolaze i dr. Na kraju kampa, organizovali smo veliku priredbu na kojoj su svi nastupili i zahvalili se meštanima i donatorima kampa na doprinosu da kamp bude baš onakav kakav je bio. S obzirom da smo u timu imali likovne umetnike, bojili smo saksije i iste poklanjali meštankama koje su stalno spremale slane i slatke đakonije. Odštampali smo pozivnice za taj događaj i poslali strance podeljene u tri ekipe sa zadatkom da obiđu svaku kuću i podele poziv za oproštajno veče. Stranci su se u Dom vratili punih ruku, što poklona, što hrane i pića, a uveče, na oproštajno veče, došao je ogroman broj ljudi, nismo ni slutili toliki odaziv, naročito ne iz susednih sela. Nakon smeha za vreme priredbe dok smo gledali kako stranci na tečnom srpskom jeziku glume ili kako igraju srpske, a mi njihove igre, usledila je velika žurka, na kojoj su se zadržali i meštani.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar