Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Šabnam Arab, trinaestogodišnja devojčica iz Avganistana polako čita na za nju do skoro stranom i nerazumljivom jeziku radnju koja se menja po licima: “Ja spavam, ti spavaš, on spava… Mi spavamo, vi spavate, oni spavaju.”

Nastavnica klima glavom odobravajući njen dobar izgovor srpskog jezika. Stariji brat Muhamed, koji sedi pored nje je ponosan na Šabnam. Smeška se kao da je on zaslužan što se dobro pripremila za čas. Mamu nemaju. Umrla je. Otac ih svakog dana čeka po povratku iz škole da čuje šta su novo učili tog dana. Zbog toga je i prevalio hiljade kilometara sa svoje dvoje mališana – da bi imali šansu da se obrazuju. I da bi živeli u miru.

Nije im bilo lako. Menjali su izbeglički kamp za izbeglički kamp. Menjali zemlje. Nekada spavali na otvorenom. Sada su u Centru za prihvat izbeglica u Beogradu.

Poput mnoge druge dece koja su pobegla iz ratom zahvaćenih područja, Šabnam dugo nije pohađala nastavu. Dane bi provodila u kampu, tek ponekad čitajući neku knjigu koju bi pronašla usput. Njene bistre i brze oči sve vreme traže nešto da ih zainteresuje. Ipak, kada počne da govori u njima se vidi mir i usredsređenost mlade osobe koja zna šta hoće od života.

Kaže da je zahvalna na prilici što može da uči i da zna koliko je obrazovanje važno za ostvarenje snova: „Učenjem mogu da dostignem do želja koje imam. Zbog obrazovanja smo i došli u Srbiju. A kada sam čula da ću krenuti u školu bila sam veoma uzbuđena” kaže Šabnam.

Klupu deli sa decom iz Srbije. Među njima nema razlike. Ima i drugarice koje su rođene u Beogradu. Nabraja imena: „Tu su dve Ive, zatim Katarina i Branka. Drugima još nisam upamtila imena” iskreno dodaje uz osmeh.

Škola u koju Šabnam ide je jedna od 10 u Srbiji koje pohađaju deca koja su došla u izbegličkom talasu. UNICEF je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Centra za obrazovne politike, pokrenuo projekat podrške obrazovanju učenika izbeglica i migranata u Srbiji, pa Šabnam i mnogi drugi učenici koji žive u Centrima za prihvat izbeglica sada mogu da ostvare pravo koje svako dete treba da ima – pravo na obrazovanje. Pored dece koja su u Srbiji sa roditeljima, ima i one koja su bez pratnje. Svima je obezbeđen prevoz do škole, prevodioci i školski materijal.

Šabnam, iako joj to niko ne traži, ima osećaj da treba da se oduži zemlji koja ju je primila: “Za društvo u kojem trenutno živiš nešto moraš i da učiniš, ne možeš tek tako doći praznih ruku i otići praznih ruku. Treba svakako da naučiš nešto i tako društvu pružiš nešto od sebe i kao što sada društvo meni pruža i daje znanje, i ja bi trebalo, kada porastem, nešto njemu da dam” kaže Šabnam.

Ona i brat znanjem žele da svet učine boljim mestom za život.

Ako pitate Šabnam čime će se baviti da bi to postigla spremno odgovara: “Pravom, biću pravnica.”

Šabnam ima san. Nema sumnje da će dati sve od sebe da ga i ostvari. Za sad vežba ono što sledi pre njega: “Ja spavam, ti spavaš, on spava…”

Izvor: www.unicef.rs