Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

“Ne sumnjam da sam odsečen od normalnog života, a sumnjam da bi to rekli i ljudi iz moje okoline. Ne osećam se kao invalid – već pre kao osoba sa izvesnim nedostatkom vezanim za motoričke neurone, slično kao da sam, recimo, daltonista. Znam da se moj život teško može opisati kao običan, ali u duhu ja se osećam normalno.”

Za svakoga bi motorička neuronska bolest bila velika prepreka. Nepremostiva. Ali ne i za Stivena Hokinga, čoveka koji je poživeo mnogo duže nego što su mu lekari predviđali. Njemu je bolest pomogla da dokuči suštinu Vasione, da bude smatran za jedinog legitimnog naslednika Alberta Ajnštajna.

Još kao dete nije imao dobru fizičku koordinaciju. Imao je dvanaest godina kad se jedan drugar kladio s drugim u kesu slatkiša da od njega nikad ništa neće biti. Ne zna se da li je ova opklada ikada ispunjena i, ako jeste, ko je dobio. Na početku nije bio bogzna kako vredan učenik. Po uspehu je bio prosečan u odeljenju, a učitelji su čak očajavali zbog njegovog rukopisa.

Njegov otac lekar, istraživač tropskih bolesti, protivio se da mu se sin posveti matematici i fizici, i žarko je želeo da se i Stiven bavi medicinom, ali njega biologija nije zanimala: “Fizika i astronomija su mi davale nadu da ću razumeti odakle smo stigli i zašto smo ovde. Želeo sam da dokučim zagonetke vasione. Možda sam u izvesnoj meri uspeo u toj nameri, ali ima još toliko toga što bih želeo da znam.” Primljen je na Oksford, a u trećoj godini pristupio je veslačkom klubu kao kormilar, “da bi stekao prijatelje”.

Tokom treće godine studija primetio je da postaje sve trapaviji. Nakon pada niz stepenice odlazi kod lekara koji mu savetuje da “pije manje piva”. Mišići su mu sve više slabili, sve teže je hodao, postao je još nespretniji posle selidbe u Kembridž. Za vreme Božića, na klizanju je pao i nije mogao da ustane. Nedugo posle 21. rođendana otišao je u bolnicu na ispitivanje, podvrgli su ga raznim testovima. Saznanje da boluje od neizlečive amiotrofične lateralne skeroze u početku je za njega bilo šok, ali brzo shvata da ima ljudi koji su u težem stanju od njega. “Saznanje da bolujem od neizlečive bolesti koja će me za nekoliko godina najverovatnije ubiti, bilo je strašan udarac. Samom sebi sam izgledao kao tragični junak. Tačno je da sam se navadio na Vagnera, ali naslovi po časopisima da sam se u to vreme žestoko opijao, samo su velika preterivanja. Međutim, nisam umro. Naprotiv, iznenadio sam se kad sam shvatio da uživam u životu uprkos oblaku koji se nadvio nada mnom.”

(…)

Tekst “Teorija života” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.