Vlada Republike Srbije
Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)
Kada je vrućina – svima je vrućina. Međutim, ne podnose svi ljudi visoke temperature jednako, ni kada je opšta populacija, a ni kada su osobe sa invaliditetom u pitanju. I u tom segmentu smo različiti.
Moje povremeno podvlačenje različitosti se možda nekima čini nepotrebno, ali u današnje vreme, kada nas mediji zatrpavaju informacijama, ljudi su skloni da automatski prihvataju ono što im je servirano. Zato je važno iznova naglašavati da se ljudi razlikuju međusobno generalno, pa tako i unutar određenih grupa. Kada je konkretno u pitanju način na koji osobe sa invaliditetom provode leto, ima i onih koji putuju na more ili na neke druge destinacije, ali ima onih koji to ne mogu da čine, što, međutim, ne znači i da ne mogu ili ne treba povremeno da izađu iz svojih kuća/stanova. Mora se ponekad udahnuti i vazduh valjda.
Bez želje da zvučim patetično, svakako je najteže onima koji iz finansijskih, logističkih, zdravstvenih i ko zna kojih još razloga nemaju mogućnosti da otputuju godinama, pa i decenijama iz svog mesta, čak ni za vikend. I tako, tradicionalno letuju kod kuće. Mnogi žive i u zgradama bez lifta, tako da čak i svoje stanove retko napuštaju, a tu je i već spominjani problem prevoza adaptiranim kombi vozilima.
Pošto se uglavnom familija i prijatelji rastrče po morima, vikendicama, banjama, osobe sa invaliditetom koje i ovo leto provode u svojim stanovima/kućama moraju nekako pronalaziti načine da ispune svoje vreme na kreativan način. Beograd je grad koji pruža svojim sugrađanima i gostima razne zabavne i kulturne programe tokom leta. Neki od njih su pristupačni osobama sa invaliditetom. Za one kojima prija sunce i mogu da plivaju, između ostalih, pristupačni su Ada Ciganlija i bazen Olimp Zvezdara.
Šetališta pored reka na Dorćolu, Novom Beogradu i Zemunu su fino uređena, puna restorana, kafića, splavova. Ne može se ući u svaki, ali neki od njih, kao i sama šetališta, jesu pristupačna i pravi su spas u večernjim časovima, posle užarenog dana, naročito ako teško podnosite vrućinu. Ko više voli zelenilo od reke, tu su Kalemegdan, Tašmajdan, kao i Košutnjak, Topčider…
U različitim delovima grada Belef tokom letnjih meseci organizuje bogat muzički program, a u okviru festivala Filmstreet se, uglavnom na otvorenom, mogu pogledati odlični filmovi i predstave. Nekada su u pitanju nepristupačni, ali bude i pristupačnih prostora kao što su Knez Mihailova ulica, Kapetan Mišino zdanje, Miksalište, Studentski park, Tašmajdan…
Leto u užarenom Beogradu je daleko od idealnog i tako ga provode samo one osobe sa invaliditetom koje su iz nekog ozbiljnog razloga sprečene da otputuju, ali izbor je, verujem, ipak veći nego u manjim mestima. Za svakoga se može pronaći ponešto… u teoriji. U praksi tj. svakodnevnom životu problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju tokom cele godine ostaju, a neki postaju još veći tokom leta. Jedan od najvećih, pored nepostojanja servisa personalnih asistenata, je zaista očajna situacija sa pristupačnim prevozom. Tokom radnih dana se možda povremeno i može dobiti vožnja adaptiranim kombi vozilom, ako uspeju da vas uglave u neki od malobrojnih slobodnih termina (s obzirom da je većina vozača na godišnjem odmoru), ali šta je sa ljudima koji iz zdravstvenih razloga ne smeju na sunce, ne podnose vrućinu ili jednostavno vole da izlaze uveče i tokom vikenda? Zar osobama sa invaliditetom koje ne mogu da putuju treba uskratiti i kretanje po gradu u kome žive? Zar nemaju jednako pravo kao i sva ljudska bića da, u okviru svojih mogućnosti, izaberu kada i gde će ići i to u prečniku od svega nekoliko kilometara?
Da, Beograd tokom leta pruža svojim sugrađanima i dragim gostima razna rekreativna, zabavna, kulturna i umetnička dešavanja, ali osobe sa invaliditetom često o njima mogu samo da se informišu iz medija pošto nemaju čime da se prevezu od tačke A do tačke B. I onako mali broj adaptiranih kombi vozila tokom leta je još manji, a u našem glavnom gradu, koji često s ponosom nazivamo metropolom, ne postoji nijedan taksi u koji možete ući ako ste osoba sa telesnim invaliditetom, a naročito korisnik kolica.
Za ovakav vid usluge nije potrebno čekanje da se “ispune uslovi za osnivanje specijalne službe/taksi udruženja”, već treba obezbediti po jedno ili nekoliko vozila u okviru svakog taksi udruženja koje zadovoljavaju sve standarde, uključujući i standarde pristupačnosti, a kojima se, ako u tom momentu nema putnika sa invaliditetom, mogu, naravno, voziti i ostali građani.
(…)
Tekst “'Tradicionalno’ letovanje kod kuće” Jelene Milošević u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar