Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Kada tokom noći nekome vašem pozli, kao što je mojoj majci nedavno, uz jake bolove u želucu, stomaku i leđima, otežano disanje i visok pritisak, šta ćete drugo nego da pozovete Hitnu pomoć? Dakle, okrenula sam 194, strpljivo sačekala da se javi “prvi slobodni operater”, opisala simptome, dala tražene podatke, a onda je operaterka počela sa predlozima lekova koje bi majka mogla da uzme. Pošto u kući nismo imali ništa od navedenih lekova, operaterka me je pitala da li možemo da pozajmimo od nekog iz komšiluka. Pitam se, gde završe oni brojni apeli preko medija o opasnostima lečenja napamet i kupovanju lekova na svoju ruku?

Propitivanje se već oteglo, majka se cela tresla od bolova, a operaterka me je, na moje insistiranje i molbe da pošalju lekara, uz napomenu da sam osoba sa invaliditetom i ne mogu da je dovezem, upitala: “Pa kako vi možete da mi dajete informacije kada ste invalid?”, obrativši mi se usput i sa “ženska glavo”.

Na kraju je obećano da će ekipa doći, ali su zaista i došli tek pošto sam pozvala još nekoliko puta. Majka se žalila na bolove u stomaku, dok je doktor ubeđivao da se “sigurno nešto iznervirala”, ignorišući moje pokušaje da objasnim kako se sve razvijalo. Na doktorovo insistiranje da ustane (što je jedva uradila uz tuđu pomoć), “ohrabrio” je rečima: “‘Ajde, ‘ajde. Nemojte da vas vodim u Urgentni centar! Nećete dobro da se provedete! Znate tek kakvi su tamo prema pacijentima!”.

Pošto su obavili pregled, ispostavilo se da su otišli ne ostavivši nikakav izveštaj tj. trag da su dolazili. Ponovo sam pozvala Hitnu pomoć da pitam da li je to uobičajeno. Operaterka je, pomalo zbunjeno, rekla da uvek možemo izveštaj da podignemo kod njih. Kada sam zamolila bar za ime lekara koji je bio, konsultovala se sa načelnicom koja je, zatim, ekipu poslala nazad. Doktor se vratio, ispunio formular, a na majčin komentar da bolove i dalje ima, predložio da je ipak odvezu u Urgentni centar, iako je malo pre toga uveravao da je sve u redu i ne baš pohvalno govorio o tom istom Urgentnom centru. Na moje pitanje šta misli o tome što ima zakazanu gastroskopiju, koju je, inače, radila pre nekoliko godina, doktor je odgovorio: “Što da ne? Gastroskopiju možete da radite svakog dana, ako hoćete”, ostavivši nas da se pitamo ko to “hoće” da mu rade tako neprijatan pregled.

Posle nekoliko dana, majci je gastroskopskim pregledom otkrivena želudačna kila i jak gastritis (koji se ne smiruje ni posle skoro dva meseca uzimanja lekova i dijete). Tek tada smo saznali da su simptomi upravo bol u stomaku koji se širi u leđa, praćeni otežanim disanjem, čak i gušenjem i da može da podseća na simptome infarkta.

Čovek se zaista uči dok je živ, ali samo pod uslovom da sam to želi i hoće.

Većini je jasno da nije lako raditi u Hitnoj pomoći, ali uz dužno poštovanje, i lekarima koji tamo rade bi trebalo da bude jasno da nije lako ni kada vam noću pozli i da u nazivu ove institucije sa razlogom stoje reči “hitna” i “pomoć”.

(…)

Tekst “Traže se podrška i strpljenje – Nestali u akciji” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.