Vlada Republike Srbije
Piše: Teo Taraniš (Blog o socijalnom uključivanju)
Ispričaću vam priču. U stvari, samo ću vas podsetiti na jednu priču o kojoj intenzivno razmišljam u poslednje vreme. Reč je o andegdoti koja je dobro poznata, pre svega, studentima. Naime, na većini fakulteta ekonomskog i biznis usmerenja profesori pokušavaju da, navođenjem interesantnog primera, zainteresuju studente i na ilustrativan način im približe problematiku tržišne orijentacije preduzeća u savremenom poslovnom okruženju. Nemam dilemu, takođe, da ovu priču poslovni ljudi uvek imaju na umu.
Radnja priče odvija se sledećom dinamikom. Dva dobra prijatelja nalaze se u divljini, izgubljeni su i bezuspešno pokušavaju da pronađu put kojim bi se vratili natrag u civilizaciju. Dok uporno tragaju za rešenjem problema u kojem su se našli primećuju da im se polako i sigurnim korakom približava lav. Obojica shvataju da su u velikoj opasnosti. Razmišljajući kako da izbegnu blizak susret sa gladnim lavom, odlučuju se za bekstvo što bržim trčanjem. U tom trenutku jedan od njih skida svoje cipele i ostaje bos. Na pitanje svog prijatelja zašto to čini kada je već sasvim izvesno da je lav brži od obojice, pribrano odgovara da mu nije cilj da trči brže od lava, nego da bude brži od njega.
Poenta priče je očigledna. Jasno je da ovakva konstrukcija događaja realno i verno oslikava tržišnu utakmicu između konkurentskih preduzeća. Takav način ponašanja opravdan je i poželjan u situacijama kada je pitanje opstanka preduzeća u fokusu. Sasvim je sigurno da ga treba promovisati i „usađivati“ u glave mladim ljudima sa ciljem da se razvije i podstakne takmičarska i preduzetnička crta njihovog karaktera. Mlade ljude treba učiti, usmeravati i kod njih razvijati preduzetničku kulturu. Konačno, društveni kontekst i vreme u kojem živimo ne ostavlja veliku mogućnost izbora opredeljenja.
Sada ću se osvrnuti na dobro poznatu činjenicu da je kod nas još uvek na snazi „tradicionalni“ način razmišljanja koji podrazumeva da posle završenog školovanja samo treba čekati i „dočekati“ posao. Ovo u praksi znači posao koji se neće menjati tokom radnog veka i koji će omogućiti adekvatne radne uslove i zaradu. Negde na liniji ovog načina razmišljanja je i izjava jednog mog kolege sa fakulteta koji je u otvorenoj polemici sa profesorom tokom predavanja izgovorio sledeću rečenicu: „Kada završim fakultet ne moram biti bogat kao Bil Gejts, želim samo da imam zaradu koja će mi omogućiti normalan život“.
Da li je ovaj željeni scenario danas ostvariv? Da, ali (uvek ima ali!) zabrinjava to da je najčešće ostvariv ako „imate sreće“, odnosno poznajete nekog ili poznajete nekog ko poznaje nekog i tako redom, znate već na šta mislim. Ono što se u suprotnom sigurno događa je apatija, nezadovoljstvo trenutnim stanjem, dovođenje u sumnju sopstvenih sposobnosti i znanja, povlačenje iz društvenog života, povlačenje sa tržišta rada…
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar