Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Vukašin Kolarević (Blog o socijalnom uključivanju)

Seoske sredine ne nude mnogo mogućnosti za pronalazak kvalitetnog radnog mesta. Tačka ili zarez? Ne treba nam zarez, jer ne postoji ALI…

Ideal sigurnog posla polako nestaje. Napuštanjem sistema planske privrede, većina stanovništva je ostala zatečena i nespremna za dalje promene. Mladima nakon završetka školovanja, predstoji proces pronalaska radnog mesta koji često nije lak ni u područjima sa visokom stopom poslovne aktivnosti. Naši roditelji su živeli u državi u kojoj se kroz povezanost školskog sistema i privrednih subjekata (putem praktične nastave) lakše dolazilo do zaposlenja.^[1] Kroz glavu mi prolazi misao „posao se traži, posao se ne nalazi“. Da li to znaju svi koji bi to trebalo da znaju?

Mladi na selu, i ukoliko nađu posao, često rade pod uslovima kojima se ne poštuje njihovo osnovno dostojanstvo (često i zakoni države), mahom usled neformalne zaposlenosti.^[2]

Kako se „uključiti“ u zajednicu putem zaposlenja? Kako izbrisati ružan osećaj nemoći?

Predstavljam listu mogućnosti. To su neke od mogućnosti, bačene u lice jednom studentu pri anketiranju mladih iz sela opštine Paraćin. Sada ih, već bivši student, vama servira.

Prva opcija, koju je prihvatila jedna od žena iz grupe mladih koje sam imao priliku da anketiram, je rad u lokalnoj prodavnici za zaradu ispod „minimalca“. Nakon razgovora sa njom shvatam da to nije zarada, već je u pitanju „kompenzacija za rad“ gde zaposleni umesto zarade kao naknadu dobija robu iz prodavnice. Prema rečima ove žene, morala je da pristane na te uslove, jer nema alternativu.

Druga, priča mladog bračnog para iz unutrašnjosti, čekanje na odlazak u Slovačku i rad na trakama u pogonima za sklapanje proizvoda kućne tehnike renomirane svetske kompanije. „Svakog jutra proveravamo mejl, već je trebalo da nam jave da li su nas odabrali. Mesečno može da se zaradi i 700 evra, tri meseca pa opet nazad. On i ja, to je 1400 evra mesečno. Decu ćemo ostaviti kod mojih“. Rekli su mi da se takvom poslu nadaju.

Treća, uglavnom namenjena jakim i izdržljivim muškarcima, radnik u pogonu za proizvodnju stočne hrane. Smena 10 sati, temperatura vazduha u prostoriji gde se radi je iste vrednosti. Na pitanje koliko dugo će moći da izdrži na toj poziciji, brat mi odgovara da jeste malo naporno, ali prima minimalac i prijavljen je. Rekao mi je da trenutno u okolini ne može da pronađe bolji posao.

Četvrta, dići ruke od svega i raditi ono što moraš. Mlada žena mi, na spratu neizgrađene kuće, govori kako već četiri godine ne traži posao. „Odustala sam. Obrisali su me iz biroa… I neka su. Nisam mogla više da idem tamo, samo da bi mi lupali pečate. Nadala sam se nekom poslu, ali više ne…“. Ostavio sam je da sa svekrvom na promaji, čisti pasulj. Rekla je da ni to nije loše…

Peta, osetiti podršku, vetar u leđa, oslonac pod nogama. Mladi poljoprivrednik, kome podršku pružaju roditelji. Na njivi je od jutra do mraka, ali se ne žali. Drugu godinu zaredom sadi šargarepu na plodnim parcelama uz Veliku Moravu. Šargarepu prodaje na veliko. Rekao je da je zadovoljan. Da li ga treba pitati šta više?

„Posao se traži, posao se ne nalazi.“

Upravo na ovakvim primerima treba da uvidimo da se mladi iz seoskih sredina ne smeju predavati koliko god da su teške okolnosti u njihovom okruženju. Oni teško mogu pronaći odgovarajući posao, ali mogu izgraditi bolju budućnost za sebe i svoju porodicu. Njihovi napori se ne smeju odnositi isključivo na rad u okviru poljoprivrede, već i u okviru ostalih delatnosti ruralne ekonomije uz povezivanje sa ostalim sunarodnicima iz lokalne zajednice. Za to su im potrebni podrška, dodatna obuka i veća informisanost o raspoloživim sredstvima za pokretanje sopstvenog biznisa, s obzirom da se proces pronalaska adekvatnog zaposlenja menja usled globalizacije i informatičke revolucije. I naravno… Čelična volja. Ipak, ni to neće biti dovoljno ukoliko saradnja između stanovništva i predstavnika javne administracije ostane na sadašnjem nivou i u značajnoj meri nefleksibilna. Treba imati osećaja i empatije za one koji nemaju posao, s obzirom da nezaposlenost ili nedovoljna zaposlenost mogu dovesti osobu do osećaja jake teskobe i nezadovoljstva. Za značajan broj takvih lica, dugoročna nezaposlenost jeste okidač za povlačenje u sebe i distanciranje od zajednice u kojoj lice živi. To može pogotovo biti bolno u manjim zajednicama poput seoskih. Stoga su i alternativni načini kreiranja radnih aktivnosti poput udruživanja značajna, ne samo radi zadovoljenja materijalnih potreba, već i radi razbijanja stigme i omogućavanja osećaja pripadnosti u okviru zajednice.

(…)

Tekst „U potrazi za poslom – budućnost mladih na selu” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

—————

[1] Mojić, D. (2012). Obrazovani i nezaposleni: Oblikovanje radnih biografija mladih u Tomanović et al. (2012). Mladi – Naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji. Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.

[2] Marjanović, D. (2016). Tranzicija mladih žena i muškaraca na tržištu rada Republike Srbije, Beograd: ILO.