Piše: Bojana Dimitrijević (Blog o socijalnom uključivanju)
Setih se 5. maja, datuma koji je u „kalendaru ljudskih prava obeležen kao Međunarodni dan samostalnosti i sada se sigurno pitate zašto mi je taj dan značajan? Već smo odrasli, zreli ljudi – samostalnost nam je postala sastavni deo života, baš kao i vazduh koji udišemo. Iz lične perspektive verovatno ste potpuno u pravu. Samo što to ne važi za sve nas – osobama sa hendikepom samostalnost nije baš uvek dostupna.
Kao i mnogih drugih „zadatih“ datuma, i 5. maja je iskorišćena prilika da se „ugrabi“ malo medijske pažnje koja će biti posvećena položaju osoba sa hendikepom. Nažalost, nijedan od tih priloga ne budi nadu u bolje sutra – problemi su isti kao i pre jedne ili dve decenije, pri čemu se ne može sporiti da je u celokupnom društvenom položaju pripadnika ove populacije došlo do izvesnih (manjih ili većih) poboljšanja. Naravno, ne može se sve postići u kratkom vremenskom periodu – društvo u kome su sve osobe sa hendikepom ravnopravni članovi, uživajući podjednako društvena dobra kao i pripadnici opšte populacije, još uvek je samo vizija kojoj teže mnoge organizacije osoba sa hendikepom.
A ta vizija – zvezda vodilja koju neprestano težimo da dohvatimo i zauvek zadržimo u svojim rukama – stalno nam izmiče, šaljući mangupski tople osmehe, kao da poručuje: “Uhvatićete vi mene vrlo lako ali ćete (pre)dugo čekati da ostanem u vašem zagrljaju.“ Ne možemo reći da nas je slagala – uvek je tu blizu nas, dostupna nakratko, ali je pre ili kasnije neka sila ponovo vrati u visine do kojih ne možemo da dosegnemo, ne zato što im nismo dovoljno dorasli, već zbog toga što nam stalno fale merdevine! Dosegnemo mi do nje, ali gle čuda: merdevine počinju da se ljuljaju – na njima nam više nije ni sigurno, ni lepo… Nestabilni smo, mogućnost da se strmoglavimo postaje sve bliža i bliža, pa kome će tada biti do uživanja!? Spustivši se još koju lestvicu niže, postaćemo stabilniji, ali i naše zadovoljstvo već počinje da se smanjuje…
Vas verovatno zanima i kako izgleda ova naša zvezda? Ako mi verujete na reč, njen tačan opis vam niko ne može dati – toliko je sjajna da je nikada ne možemo jasno videti. Jedno je sigurno: ima beskrajno mnogo krakova, pri čemu svaki njen krak predstavlja jedan segment ljudskog života. Svakoj osobi sa hendikepom dimenzije i udaljenost njenih krakova izgledaju drugačije i da nije tih razlika zvezdica nam ne bi bila tako zanimljiva. Ovako, svojim subjektivnim doživljajem njenog izgleda (svesno ili nesvesno) otkrivamo vlastitu suštinu: Šta nam trenutno najviše smeta? Čega se plašimo? Šta želimo, odnosno koji nas deo ličnog života najviše okupira u datom trenutku?
Pet osnovnih postulata samostalnog života: „1) izbor, 2) samostalno donošenje odluka, 3) kontrolu, 4) odgovornost i 5) pravo na grešku“ (preuzeto sa sajta www.cilsrbija.org, 30.5.2017) možda i nije teško dostići, ali se nameće pitanje: kako ih u pravom smislu možemo (pro)živeti po 24 časa svakoga dana u godini, ako izostanu adekvatne usluge podrške?
Naime, osoba sa hendikepom može biti potpuno zrela za samostalno donošenje odluka, ali da je udruženo dejstvo npr. fizičkog oštećenja i postojanja prepreka u spoljašnjoj sredini konstantno sprečava da ih realizuje u svakodnevnom životu. Setimo se samo koliko su puta i osobe bez hendikepa usled egzogenih faktora bile osujećene u nekoj svojoj zamisli. Hendikep naravno, nije nužna smetnja potpunoj samostalnosti, ali je sigurno razlog više da se ne uspe u realizaciji donete odluke, naročito u slučajevima kada je za njeno ostvarenje neophodna pomoć/podrška drugog lica.
(…)
Napiši komentar