Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Međunarodni dan osoba sa hedikepom, 3. decembar, obeležava se od 1992. godine, kada je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se unapredi i omogući osobama sa hendikepom jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu. Prema podacima UN u svakoj zemlji približno 15 odsto svetske populacije živi sa nekim oblikom hedikepa. Na prostorima Balkana, zbog čestih nemira i ratnih dejstava zadnjih decenija, taj broj je verovatno nešto veći.

U Srbiji se već tradicionalno ovaj dan obeležava raznim manifestacijama. Većina organizacija, ali i državnih institucija pokušava tog dana da javnosti skrene pažnju na probleme, predrasude, barijere ali i prava osoba sa hendikepom. Baš kao pred Novu Godinu, presabira se šta je urađeno, šta nije, a šta se planira.

Kako često ističem, mislim da su predrasude najveći problem sa kojim se ove osobe u Srbiji susreću, a iz kojih proističu i neki drugi problemi, kao što su, visoka stopa nezaposlenosti, nizak nivo obrazovanja, arhitektonske barijere i nemogućnost kretanja, ali i mnogi drugi.

Inkluzivno obrazovanje je relativno nov institut u našem zakonodavstvu. Još uvek su prisutni čak i početnički problemi u njegovom sprovođenju. Još uvek su mnoga deca sa hendikepom odvojena u specijalne škole i na neki način getoizovana. Mislim da je suvišno upoređivati metode za obrazovanje dece sa hendikepom u EU i u Srbiji. Na zapadu već odavno se škola prilagođava deci, a ne deca školi, kako je jos uvek nažalost praksa kod nas. Zbog takvog sistema teško je razviti program koji deca sa hendikepom mogu ravnopravno da prate.

Mislim da se, i pored zakona koji regulišu zapošljavanje osoba sa hendikepom, još uvek ovakve osobe pre tretiraju kao socijalni problem nego kao društveni potencijal. Koliko god pokušavali pokrenuti sa mrtve tačke ovo pitanje, dobar deo poslodavaca je spreman da plati penale državi umesto da zaposli osobu sa hendikepom, penale koji su zakonski određeni ukoliko nemaju zaposlenu osobu sa hendikepom na određen broj svih zaposlenih. Iako im zakon nudi čak i finansijsku podršku da radno mesto prilagode ovakvom zaposlenom.

Jedna od stvari koje me najvise pogađaju je ignorisanje. Čini mi se da nije tog 3. decembra, da se u nasem društvu, a i medijima, osobe sa hendikepom ne bi ni pomenule, sem ukoliko je neka preteška i pretužna priča u pitanju. Naime, da bi se promenila svest našeg društva, potrebno je da osobe sa hendikepom postanu vidljive. Međutim, ne vidljive samo fizički, što je naravno vrlo značajno, već i u sferama socijalne slike društva i društvenog života generalno. Ni same osobe sa hendikepom često nemaju želju da se postave kao ravnopravni članovi društva, iz straha od odbacivanja ali i ignorisanja. Kao da je većini lakše da se pravi da osobe sa hendikepom ne postoje, nego da pokuša rešiti probleme, kako bi svi imali jednake šanse. Predrasude ma koliko bile deo naše kulturološke tradicije, i ma koliko bile jake, mogu se jedino ukloniti kada počnemo pričati o problemima, a onda ćemo ih i rešavati. Kada svako od nas počne da razmišlja šta je to u čemu može dati doprinos da bi svi zajedno živeli lepše i kvalitetnije, tek onda ćemo moći graditi društvo bez barijera.

(…)

Tekst “Uoči obeležavanja Svetskog dana osoba s hendikepom…” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.