Vlada Republike Srbije
Piše: Miodrag Počuč (Blog o socijalnom uključivanju)
U prethodnih nekoliko blogova naveo sam različite vrste barijera u našem okruženju koje mogu da diskriminišu veliki broj građana/ki – osoba sa invaliditetom, starih, roditelja s malom decom, trudnica… Postojanje barijera vrlo često uskraćuje korisnicima pristup osnovnim sadržajima kao što su administracija, škole, pošte, banke, prodavnice, bolnice i slično, uključujući i javni prevoz. Budući da se 90 odsto tih problema iz oblasti (ne)pristupačnosti mora rešiti na nivou opštine/grada, odgovornost za pomenute procese snosi isključivo – lokalna samouprava. Međutim, da li lokalne samouprave u Srbiji imaju odgovarajuće kapacitete da obezbede pristupačno okruženje za sve? Uprkos nekoliko pozitivnih primera, odgovor je – nemaju. Zašto?
Donosioci odluka u lokalnoj sredini nisu dovoljno informisani, pa shodno tome nemaju ni jasno izgrađenu svest o potrebi za pristupačnošću, odnosno poštovanju ljudskih prava. Posledica njihove nedovoljne posvećenosti jeste odsustvo predstave o tome kako i na koji način treba sistemski da reše pomenut problem. Nebrojeno puta sam čuo izgovore da se za tako nešto nema dovoljno novca. Njihova dobra volja, doduše, nije uopšte sporna, ali nije više dovoljna. Nije dovoljno da se problemima bave samo onda kada se to od njih izričito zahteva. S druge strane, kada postoji politička odluka i jasan strateški plan, tada postoje i odgovarajuća novčana sredstva. Obrnuto, nažalost, ne važi. Novca ne može ni biti, pošto ga nisu ni planirali.
U sporadičnim pokušajima, kada je nekog plana i bilo, a na taj način i novca, čini se da je falilo pameti. U želji da se od “manje” dobije “više”, pravljene su grube greške, pa su rešenja najčešće orijentisana na ljude s određenom vrstom invaliditeta (specijalan dizajn za korisnike invalidskih kolica) umesto na sve ljude (dizajn za sve). Jedan od takvih primera jeste instalacija stepenišnih platformi u podzemnim prolazima na Terazijama, u Beogradu, gde su “gradski oci” pokazali maksimalno nerazumevanje problema kretanja, kao i elementarne ekonomske matematike. Platforme koštaju skoro koliko i klasični liftovi, a ne može ih koristiti 99 odsto gradjana. Disbalans između uloženog novca i eksploatacije u tom smislu više je nego neopravdan. To, dakle, nije racionalna i odgovorna politika, već vešta marketinška patetika, gde se pod plaštom ljudskih prava “kao” vodi računa o osobama s invaliditetom, dok se ujedno zanemaruju potrebe svih građana.
Rečju, stepenišne platforme su odličan proizvod za stambene, ali ne i za javne objekte/prostore. Kada se nešto već gradi od novca poreskih obveznika, onda valjda i treba da bude za sve njih! Da su, međutim, donosioci odluka zaista znali nešto o pristupačnosti, tada bi umesto pomenutih platformi ugradili klasične liftove (Fotografija 2.) koje mogu svi da koriste. Biće da smo za “mnogo” dobili “ništa”, što ne isključuje činjenicu da je, možda, “neko” ipak dobio “nešto”.
Drugi primer jeste ugradnja takvih stepenišnih platformi u brojnim objektima Nacionalne službe za zapošljavanje, u više gradova Srbije. Ista greška načinjena je i u mnogim drugim objektima u Srbiji. Triput napravljena greška zbog neznanja izgleda po inerciji postaje važeće pravilo koje je kasnije teško zaustaviti i ispraviti. Ironija je još veća kada se zna da platforma najčešće vodi samo do prve etaže objekta, a za više – snađite se sami!
Na osnovu navedenog, može se zaključiti da se radi stihijski i parcijalno, bez uvida u širi kontekst rekonstrukcije ili adaptacije određenih objekata/prostora. Može se reći samo da je posao odradjen. Međutim, odraditi ili uraditi nešto, nije isto, nije ni svejedno, naročito kada je vreme, novac i ljudska snaga uzaludno utrošena.
Šta, zapravo, treba da bismo postigli pristupačnost? Prema preporukama Mreže evropskog koncepta za pristupačnost – EuCAN, potrebno je da na lokalnom nivou postoji sedam međusobno zavisnih faktora, kako bi se postigao odgovarajući uspeh…
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar