Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nataša Todorović (Blog o socijalnom uključivanju)

Svi mi koji radimo sa starijima suočavamo se sa činjenicom da starije osobe u nekim slučajevima imaju potrebu za pelenama za odrasle. Pelene za odrasle koje stariji sa dijagnostikovanom inkontinencijom moraju da kupuju su skupe, pa se dešava da stariji u nemogućnosti da ih kupe koriste različita alternativna rešenja, koja mogu samo da pogoršaju njihovo zdravstveno stanje izazivajući urinarne infekcije i potrebu za lečenjem još jednog zdravstvenog problema. Pored toga, starija osoba može da odluči da zbog nemogućnosti da kupi pelene ostaje kod kuće, pa prema tome urinarna inkontinencija u velikoj meri utiče i na njihov svakodnevni život i često je uvod u socijalnu izolaciju i povlečenje. Osoba koja pati od inkontinencije se obično osamljuje, ne želi da izlazi i da se druži sa drugima, ne želi da govori o tome, jer to izaziva osećanje stida i sramote i vređa dostojanstvo, smanjuje samopouzdanje i često je starijoj osobi neprijatno kada se nađe u društvu. Mogućnost da starija osoba u ovom slučaju bude aktivna i učestvuje u društvenim događajima je smanjena.

Posledice inkontinecije su i velika neugodnost i neki psihološki poremećaji, kao što su depresija i uznemirenost. Kada govorimo o depresiji treba imati u vidu da se ona često javlja kod osoba koje pate od drugih hroničnih oboljenja kao sto su kardiovaskularne bolesti, šećerna bolest, različite forme kancera, različite forme artritisa… U ovim situacijama depresija pogoršava zdravstvene ishode gore nabrojanih oboljenja, dovodi do smanjenja kvaliteta života, dodatno smanjene funkcionalne sposobnosti, kao i povećane smrtnosti.

Tokom poslednjih deset godina, radeći na terenu, pitajući starije šta je to što bi im bilo potrebno, jedna od stvari koje se često navode su upravo pelene za odrasle. Iz tog razloga u poslednjih deset godina pokušavamo da zagovaramo za to da stariji sa dijagnostikovanom inkontinencijom dobiju pelene za odrasle na recept, jer to sa jedne strane omogućava starijima da vode dostojanstven život i ostvare socijalnu inkluziju, a sa druge strane to će smanjiti troškove i državi, jer će broj starijih sa urinarnim infekcijama biti manji. Ovo smanjuje i potrebu za antibioticima. Stariji tako mogu da vode aktivan život, učestvuju u društvenim i kulturnim događajima, a smanjuje se i potreba za antidepresivima.

Urinarna inkontinencija definiše se kao nemogućnost kontrolisanja mokrenja, koja se manifestuje u rasponu od povremenog „bežanja“ mokraće do potpune nemogućnosti zadržavanja mokraće. Postoji uvreženo mišljenje da ukoliko imate dijagnostikovanu inkontinenciju situacija ne može da se poboljša i da ništa ne može da se učini. Iako je poznato da starenje može da umanji sposobnost zadržavanja mokraće, ne treba smatrati da je inkontinencija normalna pojava u starosti. Da bi smo se uhvatili u koštac sa ovim problemom i da bismo umanjili njegove posledice, potrebno je da preduzmemo neke mere tj. trikove koji neće odstraniti inkontinenciju, ali će je ublažiti, a nama olakšati svakodnevni život, učiniti ga dostojanstvenim i kvalitetnim i omogućiti da ostanemo i dalje aktivni i da se družimo bez straha od neprijatnosti koje nevoljno puštanje mokreće nosi sa sobom.

Prvo i osnovno, moramo da znamo da se u mnogim slučajevima inkontinencija ne pojavljuje odjednom, već joj uvek predhode izvesni “znaci”, koji nagoveštavaju problem u budućnosti.

Dakle, problemi koji ukazuju na inkontinenciju:

• Kada se osobi javi potreba za mokrenjem, i ona ne može da sačeka ni nekoliko trenutaka.
• Kada osoba nema osećaj da joj se puni bešika.
• Kada počne da mokri, fizički ne oseća da to radi.
• Na kraju dana vrlo retko ili često ide da mokri.
• Nekoliko puta tokom noći odlazi u toalet.
• Mokri pо nekoliko kapi.
• Kada osoba počne da mokri, nije u stanju da prekine.

Ukoliko starija osoba ima problem sa inkontinencijom i ne može voljno da zadrži mokraću prvo i osnovno je razgovarati sa njom. Ponekad se, pre svega u početku, problem inkontinencije prikriva, jer osoba koja ima ovih problema ima osećaj postiđenosti i sramote, misli da joj je ugroženo dostojanstvo, ne želi da priča o tome i pokušava na sve načine da to negira ili sakrije od članova porodice. U takvim slučajevima moramo da budemo jako oprezni i pažljivi, neophodno je da razgovaramo sa osobom. Moramo da zapamtimo da je potrebno da budemo diskretni, da pokušamo da ne povredimo osobu koja ima inkontinenciju, tako što nećemo previše pažnje da pridajemo inkontinenciji, već pokušaju da nađemo rešenje. Tako ćemo stariju osobu zaštititi od srama i stida koje oseća zbog problema koje ima. Ljutnja i kritika su loši za komunikaciju i stariju osobu više guraju u povlačenje iz spoljašnjeg sveta i u socijalnu izolaciju.

(…)

Tekst “Urinarna inkontinencija kod starijih osoba” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.