Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Pre neko veče sam bila na jednoj veoma lepoj zabavi ovde u Torinu, povodom  proslave četrdeset godina od renoviranja pozorišta i opere, Teatro Regio. Naime, čuveni toriniski arhitekta Karlo Molino u staro imperijalno zdanje prve prestonice ujedinjene Italije ugradio je dekor futurista i modernista. To se zove stuffed animal u zargonu dizajna i vrlo često se radi sa napuštenim prostorima kao što su fabrike, hale i druge društveno mrtve skupe zgrade. Torino je centar ezoterike i nastranosti: grad u kome je poludeo Niče, izvršio samoubisto Ćesare Paveze ali i Kalvinov grad pa za svaku novu godinu ulične sijalice ispisuju  stihove velikana kuture 21. veka koji je umro u dvadesetom. Torino je takodje grad Rite Levi Montelcini 103 godišnje nobelovke koja je nedavno preminula u punoj duhovnoj  snazi čekajući sto petu.

Elem ta još uvek lepa žena čiji je lik objavljen na naslovnoj stranici Wired Itala magazina izjavila je: nikad se nisam udavala jer mi je posao bio opsesija na prvom mestu. Ali nije se udavala ni njena rodjena sestra i tako niz stogodišnjakinja koje svakodnevno možete videti da šetaju Torinom doterane, vitke i prelepe. Ovde se ulicama okrećem samo za ženama i samo za ženama preko sedamdesete: taj stil i hrabrost nećete lako videti medju mladim devojkama koje su uglavnom strankinje obučene u najboljem sluaju u italijanske svetske već vidjene brendove.

Ali ove torinske dive, uglavnom besmrtno anonimne, gaje neki svoj stil i šminku kao i navike. Na primer da popiju bićerin kafu na trgu, to jest kafu sa čokoladom i šlagom spremljenu na specijalan način: kaloričnu, jaku i uz nekoliko krckavih domaćih kolačica. Naravno ide i prosecco uz to ili neko lokalno vino. Često i puše, nikad nisu ni
prestajale. I većina ako je ikad i bila udata danas jedva da se toga seća, kao i dece koja su sama već ostarila i daleko u nekim svojim životima.

Za Torino se kaže ovde u Italiji da živi zatvoren i tajni život iza kulisa, da se prave torinske porodice, tipa Anjelijeva ili porodica Karle Bruni, ne otvaraju prema modama i došljacima koji smo svi mi…i mnogi, jer s druge strane Torino ima najveću populaciju legalizovanih stranaca, gotovo trideset posto, što svedoči o otvorenosti i
toleranciji grada, tog zatvorenog grada.

Ali to nije moja tema. Moja tema su žene u Torinu: žene koje se ne udaju i koje zbog toga ne pate, koje se ne preoblače u muškarce već forsiraju svoju dostojanstvenu ženstvenost. Žene koje ne ispadaju iz duštvenih tokova zato što nemaju decu već stvaraju krugove s takvim kodovima u kojima nemati muža decu unučiće ili pak o njima ne govoriti
kao prvom izboru znači biti srećna i slobodna. Te žene nisu feministkinje, možda se čak i zgražavaju na tu reč jer su elitistične i ne razmišljaju generacijski, atemporalne su.

I na toj zabavi, zapravo maskenbalu gde je uslov za ulaz bila garderba iz sedamdesetih bilo ih je mnogo: same lepe dostojanstvene doterane vitke atemporalne žene. Pričala sam sa nekoliko njih, starijih. O muzici Mine, Lucia Battistija, Deep  Purple, Patti Pravo…koja je svirala live…pa sam onda prešla na mlade devojke koje su podjednako djuskale i znale reči tih pesama pre no što su se rodile. I te devojke su bile same, krem kremova od devojaka bez muškog ili ženskog partnera. Glupo mi je bilo da ih pitam kako i zašto, više sam se plašila da će one mene pitati kako i zašto ja nisam jedna od njih, otkud mi tradicionalan patrijarhalan život sa svim nus pojavama kao što su feminisitčka svest o diskriminaciji žena.

(…)

Tekst “Verenice smrti” Jasmine Tešanović u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.