Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Jovanke Dimitrijević na 37. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 4” (25. oktobar 2016., Impact Hub, Beograd)

Ja sam penzionerka iz Beograda, otišla sam u penziju posle 35 godina rada u istoj firmi. U maju ove godine proslavila sam 50 godina braka sa mojim dragim Žilijenom.

Kako mi je priroda specifična, ne mogu da budem statista ni u porodici ni u društvu, pa sam po odlasku u penziju počela da volontiram. Na predlog predsednice Mesne zajednice, počela sam da pomažem jednoj gospođi koja je bila jako povređena  u saobraćajnoj nesreći. Oko nje sam se angažovala pune tri godine: odlazila sam u kupovinu, spremala joj hranu, menjala pelene, pravila sam joj društvo… sve što je potrebno jednoj osobi koja je nepokretna. Njena želja je bila da mi se oduži, a ja sam joj rekla: “Stanite na noge – odužili ste mi se!” I stala je na noge! Imam potrebu da pomažem zaboravljenima, usamljenima, ljudima koji su u domovima, u klubu za starija lica. Za jednog gospodina (…) koji je slomio kuk, bio u bolnici, na rehabilitaciji, pa se posle lečio kod kuće, išla sam u Crveni krst da tražim odeću – trebale su mu trenerke i mnogo toga drugog, pošto živi sam, pa nije mogao da pere. Neću da nabrajam mnogo toga, jer ako pomažete – nema smisla pominjati ima tih ljudi i nabrajati sve redom.

Sa zadovoljstvom se družim u klubovima za starija lica. To druženje ne donosi samo radost, već i upoznavanje novih ljudi i upoznavanje sa raznim tuđim životima i situacijama. Muž me je nagovorio da na konkurs Amity-a pošaljem jednu svoju priču sa putovanja u inostranstvo. Dobila sam nagradu, ali koliko me je obradovala nagrada, toliko me je obradovalo i obrazloženje te nagrade. To je bila velika inspiracija da dodam sebi još jedno novo zaduženje (…) – sada pišem. Član sam nekoliko literarnih sekcija: u Crvenom krstu, u “Hlebu života”, u Domu za starija lica itd. Veoma volim da se družim, volim da budem korisna, da nekoga obradujem. Volim ljude sa kojima sam na istim talasima, koji imaju pogled na svet i život sličan mom.

Jako sam zadovoljna onim što postižem u porodici. Sa malim slatkim blizancima naše kćerke provodim dosta vremena. Uvek me pitaju: “Bako, je l’ ti dolaziš i sutra?” Posebna slabost mi je stariji unuk koji ide u gimnaziju i ponosna sam na njega jer je odličan đak. U klub za starija lica često nam dolaze deca iz vrtića. Oni nama naprave mini priredbu, mi njih nagradimo burnim aplauzom, a što je najvažnije – dirnu nas do duše. Jedan dečak mi je na polasku rekao: “Bako, ja ću opet doći ovde, ja kod kuće nemam ni baku ni deku.”

Mogu da kažem da sa starima imam sasvim solidnu komunikaciju, ali mi ne manjka ni razumevanje sa mladima. (…) U trolejbusu mi je jedna devojka ustupila mesto. Zahvalila sam, nisam htela da sednem, a ona je rekla: “Pa ja ne mogu da sedim, a Vi da stojite!”, videla je moju sedu kosu i pročitala da sam u osmoj deceniji. Sela sam, zahvalila se i glasno sam joj kazala: “Najlepše hvala, a da znaš – blago majci koja te je rodila.” Ona se nagla prema meni, pa mi je tiho rekla: “Znate, gospođo, ja ću to da kažem mojoj mami.” A ja sam rekla: “Recite joj i pozdravite je.” (…) Aktivna sam svuda, kažem vam, čak i u gradskom prevozu!

***

37. Beogradski Ignite pod naslovom “Uključi se br. 4”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 25. oktobra 2016. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu“ su organizacijom ovog događaja, već četvrtu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i ohrabrili učesnike i posetioce da postanu borci za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: ima li života posle odslužene zatvorske kazne; kako do medalje na paraolimpijskim igrama; koje su male tajne aktivnog starenja; kako se menja slika o mladim Romima i Romkinjama kroz ritam i reč; ko su žene koje pomažu migrantima; kako izgleda svakodnevica mlade gluve osobe; kako mladi u akciji menjaju društvo; kako postići preduzetnički uspeh…

Jovanka Dimitrijević je aktivna članica Crvenog krsta, udruženja „Amity“, „Hleb života“ i Kluba za starija lica. Jovanka je na Ingite-u govorila o manirima starih na koje se treba ugledati. Kaže da su njena pokretačka snaga volja i moralna obaveza. Teško joj je da opiše sebe, ali u svojim sedamdesetim godinama i dalje unucima daje primer radom, a ne rečima. Ono što radi smatra važnim jer su ljudi osetljivi na reč „pomoć“, korisno je i besplatno. Jovankini najveći uspesi su to što je očuvala porodicu i brak dug 50 godina i što je pun radni vek provela u jednoj firmi.