Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Fudbaler Manuel Fransisko dos Santos, prozvan Garinča, rođen je u gradu Pau Grande u državi Rio de Žaneiro 1933. godine. Nadimak Garinča dao mu je jedan od desetorice starije braće zato što mu je onako mali, brz ali trapav ličio na vrstu vrapca po imenu Garinča. Taj nadimak pratio ga je od detinjstva do smrti.

Svet ga je upoznao 1958. godine na Mundijalu u Švedskoj, na kome je Brazil osvojio prvu od svojih pet titula. Bio je deo čuvenog napada koji se i danas pominje sa najvećim poštovanjem: Garinča, Didi, Vava, Pele, Zagalo. Četiri godine kasnije u Čileu, posle povrede Pelea, predvodio je Brazil do odbrane titule postigavši 4 gola, a igrao je i u Engleskoj 1966. godine, gde je Brazil ispao u prvom krugu. Ukupno je 50 puta oblačio dres reprezentacije Brazila i postigao 12 golova, a izgubio je samo jednu utakmicu.

Garinča je rođen sa nekoliko deformiteta: kičma mu je bila kriva, leva noga bila mu je kraća 6 centimetara od desne i iskrivljena ka spolja, desna iskrivljena ka unutra, pa ni kasnija operacija nije mogla da dovede u red njegove „iks“ noge. Dok je bio klinac, niko nije mogao ni pomisliti da će postati slavni fudbaler, ali sudbina je htela da on svoj invaliditet pretvori u prednost, jer je sa netipičnim stavom, „ukrštenim“ stopalima i „krivim“ nogama bio zapravo nepredvidiv i neuhvatljiv za svoje rivale. Svi su znali da dribla tako što krene ulevo, a onda promeni pravac udesno, ali niko nije mogao da ga zaustavi. Igra Brazila često se svodila prosto na „daj loptu Garinči“. On je uz aut-liniju svoje čuvare dovodio do ludila, driblao ih je po nekoliko puta pre nego što bi sa korner-linije idealnim centaršutevima pronalazio Pelea ili Vavu.

Za Botafogo, klub u kome će igrati 12 godina i na 581 utakmici postići 232 gola, na debiju je dao 3 gola i najavio briljantnu karijeru. Posle Botafoga, od 1966. godine, igrao je jednu godinu u Korintijansu, preselio se u Kolumbiju, onda se vratio u Brazil i zaigrao za Flamengo, da bi karijeru završio u malom timu Olario iz Rio de Žaneira 1973. godine.

Ženio se dva puta, i iz brakova i vanbračnih veza imao najmanje 14-oro dece. Iz jedne avanture sa kelnericom tokom turneje Botafoga po Švedskoj 1959. rođen je Ulf Lindberg, jedini Garinčin sin. Ulf je prvi put posetio Brazil tek 2005. godine i sreo se sa 10 polu-sestara iz bračnih i vanbračnih veza svog oca. Oni su zajedno posetili očev grob u rodnom mestu.

Garinču su zvali „Fudbalski Čaplin“, „Anđeo krivih nogu“ i „Narodna radost“, jer je bio žongler, dribler kakvih odavno nema, čarobnjak sa loptom. Jedna nezalečena povreda kolena označila je početak kraja njegove briljantne karijere, a sve što se posle dešavalo bila je druga strana slave. Od oca je nasledio sklonost ka alkoholu, pa je često u stanju pijanstva pravio incidente, uključujući i saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula njegova tašta. Kada je 20. januara 1983. godine, nakon dvadesetodnevnog neprekidnog opijanja, umro od ciroze jetre ne napunivši 50 godina života, sanduk sa njegovim telom, prekriven zastavom Botafoga, bio je izložen ne u crkvi, nego na stadionu „Marakana“, fudbalskom hramu u kome je Garinča toliko puta blistao i oduševljavao fudbalske vernike.

(…)

Tekst “Vrabac i bubamara” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.