Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nevena Tarlanović (Blog o socijalnom uključivanju)

U svakoj zemlji na svetu postoje teme o kojima se rado priča, ali isto tako i one druge koje su teške, komplikovane i problematične.

Jedna od takvih tema kod nas je zapošljavanje, a posebno zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Po tom pitanju se u Srbiji dosta uradilo, ali iz perspektive osobe sa invaliditetom mogu da kažem da je došlo do zastoja u ovom procesu u poslednje dve godine.

Zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom de facto postoji. Isti se u okvirima mogućeg sprovodi i poštuje, ali kako je problem nezaposlenosti kod nas znatno širih razmera, ovaj zakon još uvek u praksi nije dostigao svoj pun kapacitet primene.

Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom je već 8 godina u primeni, ali poslodavci kod nas ipak i dalje nemaju dovoljno sluha i senzibiliteta prema zapošljavanju OSI, i najveći napori treba da se usmere ka podizanju svesti poslodavaca o neophodnosti i bitnosti zapošljavanja pripadnika i pripadnica ove marginalizovane grupe.

Pored ovog globalnog problema, postoje i oni sporedni koji se zasnivaju na slaboj informisanosti, kako OSI, tako i poslodavaca, o njihovim pravima i obavezama prilikom zapošljavanja ove osetljive grupe.

Međutim, kako iz ličnog, tako i iz iskustva prijatelja sa istim ili sličnim invaliditetom poput mog, primetila sam da u je u našem društvu i dalje prisutan određeni nivo predrasuda koje blokiraju put ka zdravom rezonovanju situacije od strane poslodavaca kada i koliko žele da zaposle lice sa invaliditetom.

Kao posledicu ove pojave, vratićemo se problemu loše informisanosti o invaliditetu kao takvom, kao i opsegu sposobnosti koje invalidno lice može da pokaže na svom radnom mestu.

Još jedan problem koji je prisutan je i gubitak motivacije za rad, samih lica sa invaliditetom. Verujem da je nedovoljna psihološka podrška, kao i podrška zajednice u kojoj živimo zapravo uzrok ovakvog stanja.

Ovo je trenutna slika situacije kada je ova problematika u pitanju, ali kao primer da slika i te kako može da se menja nabolje i da na mnogo činioca mi sami imamo veliki uticaj, podeliću sa vama svoje iskustvo na ovu temu.

Kao što sam već pomenula, ja sam osoba sa invaliditetom, imam cerebralnu paralizu, kao posledicu preranog rođenja. Sebe svrstavam u onaj tip ljudi koji ignoriše problem, u meri da ne dozvoljava da isti ima prevelikog uticaja na način i kvalitet života, generalno. Svesna sam da se razlikujemo, ali evo par praktičnih saveta iz moje životne prakse.

Ne bih volela da ovo bude moj javni CV, ali moram da pratim hronologiju mojih poslova, jer je svaki bio pozitivno iskustvo na svoj način.

Ono što je jako bitno pri traženju posla jeste da radite na svojim socijalnim kontaktima, da se trudite da upoznajete što više ljudi, jer nikad se ne zna iza kog ćoška može da vas sačeka dobra poslovna prilika.

Moje prvo ozbiljno zaposlenje (mislim na to da sam imala redovnu platu i prijavu) desilo se apsolutno neočekivano i spontano. Prijatelj koji je programer me je pozvao da mu pomognem u pregovorima sa njegovim novim poslodavcima oko plate, rekao mi je „Ti umeš da pregovaraš sa ljudima, tebe će da slušaju”. Zajedno smo otišli da se sastanemo sa ljudima iz kompanije koja mu je ponudila posao.

Kroz razgovor smo došli na temu toga čime se ja bavim, u tom momentu nisam bila nigde angažovana. Ponudili su mi probni rad kod njih u kompaniji, a sa mojim prijateljem su napravili dogovor koji je bio na obostranu korist.

Tokom svog rada i boravka u toj kompaniji, imala sam apsolutno korektan tretman i dobro radno okruženje. Bila sam zadovoljna u svakom smislu. Momci koji su vodili kompaniju su bili mladi, ali odlično su vodili biznis i profesionalno se ophodili prema svojim zaposlenima.

Možda nekima od vas ovo može da zvuči kao neka bajka, ali ovo je primer da dobri poslodavci postoje i da je moguće dobiti korektne uslove za rad čak i ako ste lice sa invaliditetom.

(…)

Tekst “Zapošljavanje” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.