Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miloš Mišić (Blog o socijalnom uključivanju)

Od mog rođenja (1989) živim i odrastam u svom selu Lepenica. Oduvek na čistom vazduhu, udaljen od gradske gužve, imao sam mnogo prilika za to vreme da vidim rađanje puno novih života, gledao kako pile izlazi iz jajeta, tele iz krave, prase iz krmače… Baba me uvek vodila da vidim prinovu čim ustanem, a sa dedom prve stvari koje sam naučio da crtam bile su životinje. Kada sam jednom prilikom ostao sam kući, morao sam da istelim kravu, jer je od odraslih bila tu samo moja majka. Tad sam plakao kao kiša, jer nema lepšeg osećaja od onog kada dođe na svet novo stvorenje, a vi mu u tome pomognete.

Kada se odlučivalo koju školu dalje, dileme nije bilo, veterina je bila moj izbor broj 1! Sticanje novih znanja u školi i na fakultetu još više me je ubedilo da je najbolje da ostanem na selu i sve svoje znanje tu i primenim. U međuvremenu zbog neisplativosti proizvodnje ostali smo bez krava, poslednja je otišla na klanje zbog steriliteta. Nedugo nakon toga nabavili smo dve koze, jer smo navikli da živimo na selu, pa zar i ovde da kupujemo mleko kad možemo da ga proizvedemo za sopstvene potrebe. Dolaze i prvi jarići, ta umilna stvorenja koja vam od prvog pogleda ulaze u krv. Njihovi nestašluk i raizgranost dok ih gledate, natera vas da ih zavolite, i tad donosim odluku šta raditi na selu.

Svako žensko jare smo ostavljali za priplod u cilju povećanja stada. No ne ide sve tako glatko, neke otpadnu zbog lošeg napretka ili mlečnosti. Onda mi je sledeći korak u poboljšanju kvaliteta stada bio nabavka kvalitetnog priplodnog jarca alpske rase, kako bih polako pretapanjem dobio čistu rasu. Od njega su jarići već bili krupniji, lepši i zdraviji, čak je i bilo puno više ženskih, sreći mojoj nikad kraja. Mada, kada pogledam na Fejsu umatičena stada nekih naših poznatijih kozara, poželim i ja takve životinje na svom gazdinstvu, ne zna se koja je lepša, svaka se sija. Velika potražnja, a slabija ponuda na našem tržištu diktira cene umatičenih grla pa se koze prodaju po 200 i više evra, a za jarčeve neki traže čak i više od 400. Zbog toga se meni mogućnost da ja držim takva grla činila potpuno neostvarivom, eventualno da dobijem sedmicu na lotou, ili da prodam kompletno moje stado, ali se ipak nisam usudio, možda i zbog one veze koje uspostavljaju s ljudima odmah po rođenju. I dalje sam držao ono što sam imao i mučio se sa prodajom kozjih proizvoda. Naime, kod naroda i dalje vladaju ogromne predrasude vezane za ovu životinju. Jedni kažu da je sirotinjska krava i štetočina koja uništava voćnjake, dok drugima mleko i sir smrde bez da su ga i probali. Nudim im da probaju džabe, ne moraju platiti, ali ni tad neće, jedino se sete kozjeg mleka kad im dete dobije upalu pluća, e tad plaćaju, ne pitaju za cenu. Naročito potražnja skoči u zimskom periodu, ali su tad koze zasušene. Cena je već drugi problem, svima je skupo 100 dinara litar, na šta ja njima odgovaram pitanjem: Koliko vam koštaju cigarete? Prodaja jarića ide nekako samo kad su praznici, ali ljudima se i meso oseća, pa mu se mnogi mršte.

Sve je to teklo tako, dok jednog dana na Internetu nisam video konkurs opštine Vladičin Han i Fondacije “Ana i Vlade Divac” za pomoć mladim poljoprivrednicima, i tu sam video svoju šansu i način kako doći do matičnog stada. Počeo sam sa prikupljanjem potrebne dokumentacije i u roku predao svoju aplikaciju u opštini, nadajući se najboljem. Malo ko je u to verovao od mojih, sem mene. Prošlo je neko vreme neizvesnog iščekivanja, i stigao je poziv da sam prošao u drugi krug i da sledi obilazak na terenu, razgovor sa ljudima iz Fondacije, dopuna nedostajuće dokumentacije i čekanje. Vreme do sledećeg poziva i odluke da li sam prošao na konkursu ili nisam, se činilo kao večnost, ali je ipak zazvonio telefon i čuo sam lepe vesti, dobio sam 120.000 dinara za nabavku umatičenih koza rase francuska alpina. Bio sam presrećan, a u isto vreme sam morao i da odaberem grla u što skorijem roku. Uz pomoć ovdašnjeg farmera stupio sam u kontakt s prodavcem, dogovorio odlazak na njegovo imanje, što i nije bilo tako blizu. Putovali smo kolima do Sokobanje, i ispod Rtnja našli stado i vlasnika. Odabrali smo grla, dogovorili cenu i čekali uplatu. Dan nakon što je prodavcu uplaćen novac, stigle su i koze kod mene. Mesecima kasnije, u martu ove godine dolaze na svet i prvi umatičeni jarići, prvi znaci uvećanja stada su tu. Što bi se reklo, jedna misija uspešno završena, ali druga tek počinje.

(…)

Tekst “Zašto baš kozarstvo?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.