Zašto je društvo u kome živimo toliko diskriminatorno? : Inkluzija

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Upravo ovih dana je u toku kampanja „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama“, koju Amity vodi sa udruženjima „Kokoro“ iz Bora i „Laris“ iz Čačka. U pripremi te kampanje, pogledala sam dostupne podatke o prisutnosti pojave diskriminacije u našem društvu, sa posebnim osvrtom na podatke o diskriminaciji nad starijim osobama.

Iako u Srbiji ne postoji jedinstven, centralizovan i standardizovan sistem prikupljanja, beleženja i analize podataka o diskriminaciji, postoje ispitivanja javnog mnjenja i druga istraživanja, odnosno, podaci koji pokazuju kako građani shvataju fenomen diskriminacije i koliko je ona prisutna.

Prema istraživanju javnog mnjenja koje je CESID uradio u decembru 2013.godine za potrebe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, većina građana je mišljenja da je društvo u kome živimo diskriminatorsko. Na prvom mestu po izloženosti diskriminaciji nalaze se žene (42% ispitanih), pa Romi (41,5%), zatim osobe sa invaliditetom (28,4%), siromašne osobe (27%) i starije osobe (24,5% – svaki četvrti anketirani smatra da su stariji diskriminisani).

Moja velika zapitanost nad ovim podacima je ko su onda diskriminatori, kada je toliko diskriminisanih? Ako su to pojedinci, onda se ispostavlja da smo svi mi ponekad u ulozi diskriminisane osobe, a ponekad u ulozi diskriminatora. Ako su to pravna lica i institucije, pa ko opet u njima radi i ko čini diskriminaciju, nego oni koji su zaposleni u tim institucijama. Nekada je čine naprosto zbog toga što je politika institucije takva kakva jeste, a ponekad možda i zbog sopstvenog neznanja ili zbog predrasuda. Tek sada razumem onu Ajnštajnovu misao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Nekada je razlog i smanjena tolerantnost u odnosu prema osobama koje su drugačije od nas. Ima slučajeva da čak nismo tolerantni ni prema svim članovima sopstvene porodice, što stariji najbolje i osete.

Koje su posledice diskriminacije? Ključna posledica je što se diskriminisana osoba ili osobe praktično isključuju iz društvenog života i stavljaju na margine društva. To može dovesti do povećanja broja obolelih od hroničnih bolesti, a kod starijih i do depresivnih i suicidnih stanja. Kod mnogih, diskriminacija uslovljava život sa raznim uskraćenostima, pa i život u siromaštvu. Mnogi pojedinci sami sebe ubeđuju da nisu dovoljno vredni, te gube samopouzdanje, posebno oni među starijom populacijom, a diskriminacija uslovljava i porast pojave zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja nad njima.

Ko trpi posledice diskriminacije? Pa trpi je onaj ko je diskriminisan, najdirektnije, potom njegova porodica, a u krajnjoj liniji i društvo u celini. Znači – svi mi.

Najviše diskriminacije je u oblasti rada i zapošljavanja. Potvrdu prisutnosti starosne diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja nalazimo i u statističkim pokazateljima Nacionalne službe za zapošljavanje. Naime, prema Biltenu za maj 2016. među 720.718 radno sposobnih lica koja se nalaze na evidenciji Službe, 203.681 osoba je starosti između 50 i 64 godine.

Zabrinjavajuće je da, iako se ukupan broj nezaposlenih radnika iz godine u godinu smanjuje, broj nezaposlenih starijih radnika se povećava. Tako npr. prema podacima Nacionalne službe iz januara 2011, među 750 hiljada nezaposlenih 186 hiljada su bili oni uzrasta 50-64 godine. Skidaju se sa evidencije, uglavnom zbog starosti ili smrću. Ništa manje nije zabrinjavajuće ni to što je ogroman broj nezaposlenih mladih ljudi, mlađih od 30 godina, koji nikako da dobiju šansu za svoj prvi posao, a mnogi poslodavci one koji imaju više od 35 godina ne primaju, verovatno zbog toga jer su im „prestari“. Alarmantno je da preko 54% mladih koji su na tržištu rada čekaju na posao duže od godinu dana, što se tretira kao dugoročna nezaposlenost.

Stariji radnici su uglavnom oni koji prvi ostaju bez posla nakon restruktuiranja firmi u kojima su radili, postajući na taj način neaktivni, čekaju da ispune formalne uslove za penziju (61 godina za žene, 65 za muškarce). Na žalost, nema dovoljno ponude radnih mesta za sve nezaposlene, pa i za starije radnike. Za njih nema prilika za zapošljavanje sa skraćenim radnim vremenom, nema mnogo primera dobre prakse uvođenja fleksibilnih mehanizama, kako bi se starijim radnicima omogućilo da rade od kuće ili kako bi se unapređivali uslovi rada za njih, uključujući i prilagođavanje na njihove zdravstvene potrebe. Utisak je da država, kao i kreatori politika zapošljavanja ne nastoje da od starijih radnika izvuku korist, kako za državu, tako i za same poslodavce, odnosno firme, gde su oni radili. Prvo, ako bi oni nastavili da rade, oni bi doprinosili uvećanju fonda penzionog sistema svojim uplatama. Drugo, svojom zaradom smanjivao bi se rizik ugroženosti siromaštvom, kako njih, tako i njihovih porodica, kao i rizik da budu na teretu države kroz davanja novčanih socijalnih pomoći.

Ipak, pozitivno je što država obezbeđuje subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih (mladi do 30 godina starosti, stariji od 50 godina, viškovi zaposlenih…).

(…)

Tekst “Zašto je društvo u kome živimo toliko diskriminatorno?” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.