Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)
Kao i mnogo puta do tada, i ovaj seminar sam započeo sa pitanjem “Ok, koliko vas realno ima pojma zašto je ovde, a koliko vas je došlo jer je pušteno sa časa?”
Smeh koji je usledio je bio jasan odgovor. Kao i mnogo puta do tada, i na ovaj seminar su učenici došli zato što im je profesor otprilike rekao: “E javili su mi iz opštine da ima nešto o aktivizmu, ajde ti si fino dete i stalno ideš po tim nekim treninzima, idi da predstavljaš našu školu”.
Dosta vremena sam mislio da je najbolje rešenje prosto prihvatiti tu realnost i raditi sa onime što imaš ispred sebe: iako verujem da srednjoškolci imaju veliki kapacitet i želju za aktivizam, mora se računati na to da će im profesori često neprecizno preneti o čemu se radi na programu, da većinu njih jednostavno ne interesuje tema i da zato nije nimalo čudno da od preko 40 učenika na uvodnom predavanju nakon par nedelja ostalo svega dvoje ili troje redovnih.
Dakle, prihvatiti i izvući najviše iz datih okolnosti – iz ovog stava je proisteklo i ono uvodno pitanje koje bi uvek napravilo dobru atmosferu i makar malo poštovanja od strane učenika. Jer, više nisam neki tamo suvoparni, naivni predavač, već neko ko kapira šta se zbiva.
Osim što nisam kapirao šta se zbiva, a to je da sam iz nerazmišljanja i inercije pristao na jedan nefunkcionalan sistem nalaženja srednjoškolaca-polaznika za seminare. Može se tu tražiti odgovornost i kod ljudi iz opštine koji rade po ustaljenom pristupu, i kod profesora koji odokativno biraju učenike, pa i kod učenika koji narušavaju rad seminara jer su došli da ne bi bili u školi. Međutim, sve je to posledica okvira koji smo mi, to jest ja, zadali – da polaznike za seminar treba tražiti slanjem dopisa školama.
Kada smo u opštini planirali naredni seminar, nikako nismo želeli da ponovimo ovu grešku. Trebalo je da radimo trening o aktivizmu grupi učenika najmanje jednom nedeljno, pola godine, i niko nije želeo da se nakon dve nedelje dvocifrena grupa svede na par ljudi.
Šta smo uradili? Postavili smo sebi pitanje – kako da dopremo do što većeg broja učenika i što neposrednije im predstavimo projekat, to jest kako da nađemo zaista zainteresovane polaznike za seminar?
Rešenje je brzo usledilo: U svakoj školi na opštini smo zakazali po jednu prezentaciju projekta, i zamolili smo nadležne da na prezentacije dovedu što veći broj učenika. Ovo bi značilo da je najmanje jedno odeljenje, a neretko dva prisustvovalo svakoj prezentaciji, što na deset škola na opštini znači da je između 300-500 učenika imalo priliku da neposredno sazna o našem projektu. Sada smo projekat predstavljali grupama u kojima su bili i odlikaši i jedva dovoljni i fenseri i rokeri i popularni i alternativci i apsolutno svaki tip učenika koji možete da zamislite. I iako su se na prezentaciji pojavljivali bez ideje o čemu se radi, to je bilo okej, jer je sada bila daleko veća verovatnoća da će se iz tolikog broja učenika prijaviti dovoljan broj zaista zainteresovanih.
(…)
Napiši komentar