Vlada Republike Srbije
Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)
Srela sam se pre neki dan sa mojim dragim i veoma poštovanim profesorom, Miloradom Batom Milovanovićem, od koga sam učila Metodiku socijalnog rada i kod koga sam je položila, danas već davne, 1974. godine. I danas imam isti odnos poštovanja prema profesoru Bati, ali sada mu se i divim, zbog svega onoga što on i te kako posvećeno i zdušno radi i nakon penzionisanja, pa i sada, u svojoj 85. godini.
On je jedini živi stručnjak koji je radio u socijalnoj zaštiti od daleke 1949. godine. Rekla bih da je on živa istorija socijalne zaštite Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije. Njegova iskustva iz vremena kada je bio vaspitač u VP Domu Kruševac, pa u Domu “Vasa Stajić”, pa u Prihvatilištu za decu i omladinu, pre nego što je počeo raditi na Višoj školi za socijalne radnike, toliko su značajna, a ne koristimo ih, nažalost, u dovoljnoj meri.
Od momenta penzionisanja (1991. godine), profesor je napisao i objavio 7 knjiga na temu socijalne zaštite i rada sa ranjivim grupama. Posebno se i danas bavi problematikom dece koja imaju probleme u ponašanju ili su u sukobu sa zakonom. Nažalost, za njega nije bilo mesta u radnim grupama ili savetima u procesima reforme ni socijalne zaštite, ni maloletničkog pravosuđa. Reforme sprovode neki novi kadrovi i neki novi stručnjaci, ponekad i bez dana praktičnog iskustva u vezi sa problematikom kojom se bave.
I onda ne čudi što je sistem nemoćan i praktično kapitulira pred dečacima uzrasta 10 i 11 godina, koji imaju 300 prijava za izvršena krivična dela i o kojima javnost bruji povodom napada na Rašu Popova.
Profesor mi je pre neki dan, kada smo o ovome diskutovali, rekao da su prevencija i rana intervencija najefikasniji i najodrživiji način borbe protiv socijalne isključenosti ove dece. Naglasio je da je prevencija – umesto da bude dar siromašnih društava, kakvo je i naše – kod nas negde u zapećku, o njoj se samo priča, a malo i praktično u radu primenjuje… Pričali smo i o praktičnim stvarima, šta i kako bi trebalo raditi i usmeravati i te mališane i mnogu drugu decu koja su u riziku ili već imaju probleme u ponašanju. Pokazivao mi je i Priručnik o primeni vaspitnih naloga kod maloletnih počinioca krivičnih dela, dokument čije pisanje upravo završava, ali nažalost, njega nema ko da objavi. Nadležni nisu zainteresovani…
Profesor je otišao, a ja sam ostala duboko zamišljena i zapitana zašto smo mi zapravo takvi kakvi jesmo? Zašto ne koristimo u većoj meri ljudske resurse koje imamo? Nama ne trebaju ni mladi koji su najobrazovaniji, a ni ostali, jer im ne pružamo prvu šansu da počnu da rade nakon završetka svog školovanja, izuzev ukoliko nisu članovi određenih političkih stranaka. Time one najkvalitetnije praktično teramo da odu u inostranstvo i da tamo neki drugi narodi koriste njihovo znanje, da oni tamo stvaraju porodice i podmlađuju neka druga društva, a mi ostajemo sa starijima i postajemo sve starije društvo.
Ne koristimo u dovoljnoj meri ni resurse radno sposobnih građana koji su ostali bez posla, pa se tako već godinama kod nas broj radnika starijih od 50 godina kreće oko 200 hiljada i male su šanse da će oni ikad više dobiti priliku da se zaposle i pošteno zarade penziju. Koliko li je samo različitih praktičnih znanja i sposobnosti kod tih radnika, koja bi i te kako mogla biti upotrebljena i koja bi mnogo mogla pomoći mladim radnicima, koji imaju brojne sposobnosti, ali nemaju praktična iskustva?
Kako onda očekivati da koristimo znanja, iskustva, mudrosti, koje imaju ljudi koji su već u penziji i koji su spremni da svoje znanje i iskustvo stave u službu razvoja ove države?
Produženje životnog veka i sve starija društva jesu veliki izazov za mnoge zemlje, ali povećani životni vek i poboljšano zdravstveno stanje starijih je u stvari velika imovina koju mnoga društva ne prepoznaju ili ne znaju dovoljno da koriste. Među one koji to ne prepoznaju ili ne vrednuju i/ili ne znaju da podstiču i koriste u dovoljnoj meri, spada i naše društvo.
Koliko je samo starijih zemljoradnika koji se i dalje bave poljoprivrednim aktivnostima, iako imaju više od 65 godina starosti, koji teško mogu da se uključe u neke programe subvencija od države, jer ne mogu da imaju proizvodnju obima kakav su imali ranije, pa se ne uklapaju u kriterijume za subvencije (na primer, subvenciju za mleko može da dobije onaj ko ima 5 krava, a ne i onaj ko predaje mleko, a ima samo 2 ili 3 krave)? Koliko je starijih žena i penzionerki koje svakodnevno čuvaju unuke, spremaju hranu i kuću svojim sinovima i snajama, dok oni rade na svojim poslovima? Koliko je samo penzionera koji daju ekonomski doprinos i van okvira formalnog zapošljavanja (popravke po kućama, rad i čuvanje vikendica…)? Koliko je starijih ljudi koji volonterskim angažmanom pomažu nekima drugima, pružajući različite vrste pomoći starijima od sebe ili mlađima, a nemoćnijima?
(…)
Tekst “Zašto u većoj meri ne koristimo raspoložive ljudske resurse?” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar