Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Emira Rovčanin (Blog o socijalnom uključivanju)

Leto. Radovi su u poodmakloj fazi. Svakodnevno gledam oca kako sa velikim naporom odlazi sa dedom u polje, na livade…

***

Oči su ga izdale pre nekih sedam godina, ali to i dalje mi u porodici, a on posebno, teško prihvatamo. Nije ni lako sa 45 godina ostati bez 80% vida, u godinama kad je izdržavanje porodice, uz školovanje dva studenta, palo na njegova leđa, na njegove ruke – ruke koje su svaki dinar zarađivale sečom drva, ili kopanjem kanala.

Veoma je teško gledati sve to, a biti nemoćan da pomogneš. Nas tri sestre i majka, nije bilo načina da mu pomognemo fizičkim radom. Pomagale smo mu tako što smo išle putem utabanim čvrstim moralnim normama, lepim vaspitanjem i marljivim radom. Dan za danom, uz sve više ambicije i samopouzdanja, završila sam osnovne, a zatim i master studije srpskog jezika i književnosti u septembru 2015. godine, a prvi posao sam dobila u januaru sledeće godine. Ponosni roditelji su nastavili da školuju sestre, a ja sam, ipak, osećala negde u prikrajku svog bića, da se još uvek nisam odužila roditeljima koliko zaslužuju.

***

…posebno mu je teško leti. Deda je već star i sve teže mu pada rad. Otac je od onih ljudi koji će za svoju porodicu uraditi sve, pa i preuzeti sav teret na leđa, koja teret sve slabije izdržavaju. Imanje je poprilično veliko, oko 7 hektara, ali uređeno i odiše toplinom i radom. Još je bilo lepše u vreme dok je o njemu vodio računa pradeda, sa svojom, kako ja volim da kažem, zadrugom. Otac sa ushićenjem priča o velikoj porodici, njivama žita, stadima i krdima, ali deda nije čovek koji mu je bio vetar u leđa u vremenu kad je otac mogao da ostvari svoje ambicije i nastavi da održava domaćinsku tradiciju. Sve se svelo na rad „onoliko koliko možemo i mora“ – malo.

„FONDACIJA ‘ANA I VLADE DIVAC’ nudi grantove za mlade poljoprivrednike.“ Vest sam pročitala na jednom od opštinskih sajtova, ali mi danima ne da mira. Nešto je posebno ta vest, sama po sebi. Mladi poljoprivrednik… babov mladi poljoprivrednik. Titula koja bi mi bila draža od svih diploma i dostignuća, titula kojom bih ja bila svom ocu vetar u leđa. Titula, kojom bih vratila sjaj očevim očima, a imanju nekadašnji izgled i značaj. Aplicirala sam, ne govoreći bilo kome za ovakav pokušaj ostvarenja sna. Vreme je prolazilo, a ja sam se sve manje nadala – možda bi bilo nelogično odabrati jednu devojku, možda moja zamisao nije vredna u njihovim očima… Misli koje su me mučile do poziva iz Fondacije, poziva gospođe Nade, koji je u meni pokrenuo lavinu pozitivne energije, radosti, ponosa. Nedugo zatim, komisija je došla i uverila se u ono što sam napisala u prijavi, a otac je tek tada saznao. Posle toliko godina sam opet videla dragi sjaj u njegovim očima – odgajio je, ne samo tri ćerke, već tri velika i zrela čoveka, iako najmlađa sestra ima tek osam godina.

Projekat je bio usmeren ka kupovini stada od pet ovaca, i sproveden je tako. Dobili smo 5 umatičenih ovaca, uz to smo mi kupili ovna, i sada, posle 6 meseci, naše stado broji 15 grla.

(…)

Tekst “Zemlja nam vrati i više nego što zasadimo” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.