Vlada Republike Srbije
Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)
Na drugoj etapi, Svrljig-Knjaževac, nisam baš bio siguran da li sam u Srbiji ili ne znam ni ja gde. Ja sam toliko emotivno doživeo ovaj karavan, a verujem i ostali učesnici, da sam do kraja godine bio pod jakim utiskom, a i dalje sam. Mladih tamo skoro da nema, a stari se bore sami sa sobom za opstanak. Mnoga sela nemaju prodavnicu, a kamo li ambulantu, apoteku, školu ili sl. I one koje imaju neki od navedenih objekata rade sa upražnjenim kapacitetima, jer kako smo i sami videli, nema ni za koga…
Na primer osnovne škole od prvog do četvrtog razreda imaju po dva, tri, četiri đaka, a prodavnice rade dvokratno, dva sata pre podneva i dva sata uveče. Autobuske linije su takodje retke, a mnogi autobusi ostave putnike u sred šume i oni čekaju da ih pokupi sledeći koji dolazi iz suprotnog pravca, a onda skreće za njihovo mesto. Nekad i ne skrenu jer, kako nam kažu lokalci, nema ni za koga.
Karavan je činilo petnaest mladih ljudi, ali s obzirom da su svrljiška sela raštrkana, bili smo podeljeni u tri ekipe sa po pet članova, i obilazili zadata sela. Moja ekipa je bila do Pirkovca. Nije bilo teško motati bajk do tamo, malo uzvišice, pa opet dole i stigne se. Tamo smo pola sata čekali i obilazili ulice, ne bi li naišli na nekog meštana koji bi nam ispričao nešto više o tom selu i životu u njemu. Odjednom se pojavila jedna dobroćudna baka, presrećnog izraza lica kada nas je ugledala. Nosila je lavor, išla je da pere veš u malom potoku nadomak sela.
Mi: Dobar dan bako! Kako ste?
Baka: Jao sinko, kako, starinski!
Mi: Da li znate koliko ovo selo ima stanovnika?
Baka: Jao sinko, ja ono toj znam napamet!
Mi: Pa koliko?
Baka: 22!
Mi: Samo 22!!! A ko je najmlađi stanovnik ovog sela?
Baka: Pa ja! Imam 77 godine! Nekad je bilo veliko selo, sa 150 domova, a sad je sve prazno. Pola katanci na kapije, sve toj izmrl!
Eto, imamo intervju, a kako se osećamo nakon njega, bolje je da ne opisujem, jer i dok ovo pišem, sećam se bakinih očiju punih suza kada nas gleda kako odlazimo, a upoznali smo se i zadržali svega petnaestak minuta. Ljudi su željni razgovora, deca ih slabo obilaze, a sa komšijama su i rođacima iz sela, ispričali su sve priče na ovom svetu, mada, nemaju ni mnogo vremena za priču jer mnogo rade, čuvaju stoku i obrađuju njive. Mnogo često smo dobijali odgovore da ih deca obiđu samo kada bude penzija, pa do sledećeg čeka. Odlazimo, ostavljamo baku da decu i unuke čeka od čeka do čeka, a mi odlazimo u sledeće selo, Gojmanovac. Tamo upoznajemo Marka, dečka naših godina, najmlađeg stanovnika, a meštani sela su presrećni jer ga imaju, opslužuje ih sve, jer selo nema prodavnicu i retko autobuse do Svrljiga. Markov najbolji drug je neženja, pedesetak godina, sa kojim najčešće provodi vreme, zajedno kose, čuvaju stoku… Ovo selo je bilo interesantno, meštani su nas jako ljubazno primili, kuvali kafe, nudili voće, domaće sokove i drugo, te zaista ostvaljali utisak dobrih domaćina. Posetili smo autentičnu staru kovačku radnju, videli zelena jaja bez holesterola, srušenu zemljanu školu i prelepu prirodu. Uradili smo intervju sa jako srdačnom bakom.
Mi: Bako gde bacate otpad?
Baka: Koje?
Mi: Đubre, gde bacate?
Baka: A toj, pa u reku!
Mi: A kako se zove ta reka?
Baka: Pa toj je reka, rečica… Nije je imala 15 godine, sad je ima, protekla ovu godinu.
Mi: A zašto bacate u reku?
Baka: Pa kude ću ga bacam? Tuj svi bacamo!
Mi: A gde kupujete namirnice?
Baka: U Svrljig kad deca donesu. Leba mesim za mene samu. Nemamo prodavnicu, pije ti se sok, al nemaš kude da ga kupiš…
Srednjovečna gospođa Vuka iz istog sela, požalila nam se na bolove u rukama, jer celi život pere na ruke. Malo pre nas je došla iz Svrljiga, potrošila je celu penziju na lekove i razne dažbine, ali je, pohvalila nam se, kupila farbu za kosu, da se ulepše, jer mora lepo da izgleda kad ide kod doktora.
I, dok odlazimo iz ovog sela, meštani koji nas uoče mašu od srca i zovu da svratimo, ali smo žurili, čeka nas još mnogo sela, a međusobno su jako udaljena.
pdf [3 MB]
Napiši komentar