Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Suzana Gajić Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Bila jednom jedna devojčica sa nepunih 13 godina. Voditeljka slučaja u centru za socijalni rad otpočela je rad sa njom na samom početku svoje karijere i nije mogla da veruje da se to zaista dešava. Da devojčice u tako ranom uzrastu bivaju u opasnosti od uvođenja u lanac prostitucije. Znala je da to „u teoriji“ jeste moguće, priča se o tome, dešava se „negde“… Ali devojčicu sa kojom radi u ovako maloj sredini nije mogla da zamisli u toj situaciji. Činilo se da su svi rizici prisutni i da se devojčica spasava korak pred zloupotrebu. I tako je smeštena u hraniteljsku porodicu. Govorilo se o rizicima, o zanemarivanju… Obavljane su konsultacije sa policijom, tužilaštvom i činilo se da su odgovarajuće reakcije nastupile u poslednjem trenutku. Devojčica je sve vreme negirala bilo koju vrstu zloupotrebe.

Nakon nekoliko meseci boravka u hraniteljskoj porodici, devojčica je ispričala svoju priču koja je govorila o tome da je u trenutku stupanja u kontakt sa centrom za socijalni rad ona već uveliko bila u lancu prostitucije. Sve informacije odmah su prosleđene tužilaštvu, fotografisane su prepiske sa društvenih mreža, angažovana je Jedinica za pružanje podrške deci u krivičnom postupku. Opet smo govorili o zloupotrebi i zlostavljanju… Čitav skup ljudi, različitih godina iskustva, različitih profila, svi uključeni u rad na istom predmetu.

Niko nije spomenuo reči „trgovina ljudima“!

Sudski postupak rezultirao je time da je izjava devojčice uvažena u maloj meri, s obzirom da za njene navode nije bilo odgovarajućih dokaza.

Tri godine kasnije, stigla je instrukcija Ministarstva o načinu postupanja u slučajevima TRGOVINE LjUDIMA. I tada smo konačno došli do pravog naziva svega što se dešavalo. Iako je priča bila naizgled završena, voditeljka slučaja nije mogla da se pomiri sa ishodima, te se (u skladu sa instrukcijom) obratila Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima i zatražila konsultacije u vezi sa ovim slučajem. Uspostavljena je međusobna saradnja koja se ogledala u tome da je voditeljka slučaja po upućenoj telefonskoj prijavi o postojanju sumnje na trgovinu ljudima, prosledila informacije koje su ukazivale na sumnju o trgovini ljudima, a potom je zakazan i razgovor devojčice kao potencijalne žrtve trgovine ljudima sa stručnim radnikom Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Razgovor je obavljen u poznatom okruženju devojčice. Nakon toga sačinjen je i dostavljen službi centra za socijalni rad nalaz i mišljenje u kojem se navodi da je devojčica zvanično identifikovana kao žrtva trgovine ljudima.

Tako se desilo da smo u sistemu imali žrtvu trgovine ljudima, ali ne i počinioca krivičnog dela trgovine ljudima, jer ovo krivično delo nije prepoznato kao takvo.

Ova priča motivisala me je da se dodatno usavršavam u oblasti trgovine ljudima i navela na saradnju sa organizacijama koje se bave prevencijom i suzbijanjem trgovine ljudima i zaštitom žrtava. Analizirala sam rad ovih organizacija i podatke kojima raspolažu, a koji govore o tome da je seksualna eksploatacija najrasprostranjeniji oblik trgovine ljudima, a da po učestalosti sledi radna eksploatacija. „U više od 70% žrtava trgovine radilo se o žrtvama seksualne eksploatacije“ (ASTRA, 2020). Važno je naglasiti da najveći procenat među žrtvama trgovine ljudima čine žene, dok najveći broj osoba koje su osumnjičene kao počinioci čine muškarci, što ukazuje na to da je pitanje trgovine ljudima istovremeno i rodno pitanje.

„VIŠE OD 500 000 ŽENA GODIŠNjE U SVETU POSTANU ŽRTVE TRGOVINE LjUDIMA. SKORO POLOVINA SU DECA! SAMO 10% ŽRTAVA BUDE IDENTIFIKOVANO I DOBIJE POMOĆ!“ (ASTRA, 2020).

Kada je reč o odnosu prema slučajevima trgovine ljudima u pravosudnom sistemu, došla sam do saznanja da postojeća iskustva vezana za položaj žrtava trgovine ljudima u krivičnom postupku govore o tome da je veoma izazovno tražiti pravdu i/ili odštetu u slučajevima trgovine ljudima.

„Rezultati analize pravosudne prakse za 2019. godinu ukazuju da položaj žrtava trgovine ljudima i povezanih krivičnih dela u sudskom postupku nije značajno poboljšan u odnosu na stanje koje je konstatovano u analizama sudske prakse za prethodne godine. Uprkos značajnom unapređenju pravnog, strateškog i institucionalnog okvira u ovoj oblasti i dalje postoje ozbiljne prepreke u ostvarivanju zaštite i poštovanja prava žrtava pred sudom u skladu sa najvažnijim međunarodnim dokumentima koje je Srbija ratifikovala.“ (ASTRA, 2020)

Kao izazove u radu institucija na slučajevima sprečavanja i suzbijanja trgovine ljudima izdvojila bih:

• Smanjeno učešće pravosudnog sistema (tužilaštvo i sud) u intersektorskoj saradnji.
• Neujednačenost u postupanju institucija u prevenciji, suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava.
• Teškoće u obezbeđivanju adekvatne podrške žrtvama trgovine ljudima (koje žive van teritorije grada Beograda) u procesu njihovog oporavaka i (re)integracije. Ovo delom zbog nedovoljne uređenosti sistema i nesinhronizovanog postupanja različitih institucija, što zbog manjka kompetencija, a delom zbog nedovoljnih resursa u lokalnim zajednicama za obezbeđivanje potrebnih usluga.
• Nije retkost i da se u svom radu predstavnici/e institucija pribojavaju lažnih prijava ili osvete u smislu ugrožavanja lične bezbednosti i bezbednosti članova porodice prilikom konfrotiranja sa počiniocima krivičnih dela.

Moguće odgovore na pomenute izazove vidim u sledećem:

• Povećanje senzibilisanosti predstavnika/ca institucija za prepoznavanje slučajeva trgovine ljudima, kao i za adekvatno reagovanje kada je prisutna ovakva sumnja.
• Bliže upoznavanje predstavnika/ca institucija i organizacija civilnog društva (OCD) sa delokrugom i načinom rada Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, kao i sa organizacijama Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika nasilja nad ženama „ATINA“ i „ASTRA“ – akcija protiv trgovine ljudima”, koje se duži niz godina bave prevencijom i suzbijanjem trgovine ljudima, kao i zaštitom i pružanjem podrške žrtvama trgovine ljudima.
• Senzibilisanje predstavnika/ca pravosudnog sistema (pre svega tužilaštva) za bavljenje problemom trgovine ljudima i zaštite žrtava trgovine ljudima, kao i za otvaranje prema ostalim institucijama i uspostavljanje odnosa saradnje.
• Dodatno umrežavanje i upoznavanje državnih institucija sa OCD koje postoje na lokalnom nivou i u okruženju, s obzirom da im OCD mogu predstavljati značajan resurs podrške i pomoći prilikom obezbeđivanja određenih vrsta usluga ili donatorskih sredstava za uspostavljanje usluga ili realizaciju različitih vidova aktivnosti, kada za to nije moguće dobiti finansijsku podršku od strane lokalne samouprave.
• Sačinjavanje lokalnih Protokola o saradnji institucija i organizacija civilnog društva u oblasti prevencije, suzbijanju trgovine ljudima i zaštite žrtava trgovine ljudima, kojim bi se jasno definisale uloge svakog od lokalnih aktera i čime bi se osiguralo njihovo ujednačeno postupanje.
• Unapređenje uslova rada i brige o profesionalcima u sistemu socijalne zaštite, kako bi se omogućilo povećanje kvaliteta rada i efikasnosti u prepoznavanju rizika i suzbijanju trgovine ljudima.

Izvori:

1. Godišnji izveštaj o radu Astre za 2019. godinu; ASTRA, 2020. godina.
2. Položaj žrtava u krivičnom postupku – Analiza pravosudne prakse za 2019. godinu za krivična dela posedovanje u vršenju prostitucije, trgovine ljudima i trgovina maloletnim licima radi usvojenja; ASTRA, 2020. godina.

———-

Tekst „Žrtva zaista može biti svako” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Suzane Gajić Jovanović možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.