Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Može li zvuk poticati iz zajednice? Ovo je pitanje kojim se vodi stručni tim muzičke radionice u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović” u Novom Sadu, na čelu sa Žarkom Sebićem. Reč je o školi koja je posvećena obrazovanju učenika i učenica sa invaliditetom. Upoznajući se sa radom ovih umetnika i umetnica, imamo priliku da unapredimo naše poimanje demokratičnosti umetnosti i kulture. Osnovno uverenje na kojem se bazira rad ove muzičke radionice je da su umetnost i učestvovanje u umetnosti osnovna ljudska prava, neotuđiva, pa čak i fundamentalna za naše razumevanje ljudskosti.

Komunalna muzika ili muzika zajednice svoje najrazvijenije lice ima u Ujedinjenom Kraljevstvu. Pored jasne i značajne pozicije u kulturnoj politici zemlje, ovi programi i aktivnosti dostigli su ravnopravno mesto sa ostalim razvojim programima. Možda najznačajniji doprinos ovom polju daju rezultati koji govore da muzika može biti neutralni, stvaralački prostor gde osobe koje su zbog svojih fizičkih, kognitivnih ili različitosti povezanih sa učenjem, svedene na limitiranu vidljivost i učestvovanje u umetničkim procesima društva čiji su članovi i članice.

Muzičku radionicu je, zajedno sa Renatom Koler, krajem 2012. godine u okviru škole osnovao Žarko Sebić, muzičar i aktivista koji je svojim bendom Revolveri devedesetih godina prošlog veka stvarao muziku koja je predstavljala muzičku manifestaciju političkih promena kroz koje je zemlja prolazila. Projektno finansirana, radionica je na početku bila rehabilitativnog i edukativnog karaktera, da bi se vremenom, uz unapređivanje muzičke tehnologije, razvila u izuzetno traženi orkestar pod nazivom Dobri ljudi koji stvara sopstvenu muziku. U okviru muzičke radionice učestvuje oko 25 ljudi, a u orkestru između pet i deset osoba.

Žarko Sebić

O iskustvu učestvovanja posvedočio je Marko Bašica, radnik u radionici za reciklažu elektronskog otpada i glavni pevač orkestra. „Svaki put nešto novo saznam, pobedim tremu, a moram priznati da volim i aplauze”, njegove su reči kojima opisuje kreativne procese i nastupe pred publikom. Danas priznati izvođač raznovrsnog muzičkog repertoara, Marko je sticajem svojih zdravstvenih i životnih okolnosti do svoje osme godine bio neverbalan. Danas, što možemo potvrditi i iz iskustva ovog intervjua, on peva na gotovo 15 svetskih jezika. Kako će se ispostaviti, Marko je apsolutni sluhista.

Marko Bašica

U razmatranju specifičnosti kreativnog pristupa razvoju osoba sa invaliditetom, Žarko ističe nove tehnologije i kontinuitet rada. Radionica danas ima možda i najopremljeniji muzički kabinet u regionu. Samo neki od instrumenata koje poseduje i sa kojima radi su Soundbeams, Beams i drugi. Ovi instrumenti se baziraju na senzorskim tehnologiijama ultrazvučnih talasa i za njihovo korišćenje nije potrebno imati muzičko predznanje.

No, razvoj i promene se ne zadržavaju među zidovima same radionice. Marko Đukin, izvođač na različitim instrumentima, pored rada u radionici za izradu sapuna, svoju budućnost vidi u novinarstvu. Mogućnost da za sebe zamislimo nešto drugačije od onoga što nam društvo prema našem socio-ekonomskom statusu nudi, predstavlja ne samo socijalni, već imaginativni skok koji rezultira dugoročnim promenama u zajednici. Slika se u tom kontekstu menja, a naše poimanje ljudskosti usled novih iskustava napreduje.

Marko Đukin

Pristup najnovijoj inkluzivnoj tehnologiji, ističe Žarko, ne bi bio dovoljan da radionica ne neguje konstantnu saradnju sa spoljnim saradnicima iz različitih umetničkih disciplina. Iako oni dolaze da nešto od učesnika i voditelja radionice nauče, Žarko kaže da i sama radionica kroz takav protok znanja, veština i novih perspektiva na kreativni proces, napreduje i razvija se. Kao jednu od takvih aktivnosti ističe saradnju sa Džez festivalom u Novom Sadu i njihovom perkusionističkom radionicom, koja ne samo da rezultira nastupima, već i obogaćuje same kreativne procese u radionici novosadske škole „Milan Petrović”.

Nastupi su samo jedan način diversifikacije socijalizacije osoba koje sticajem okolnosti nemaju previše prilika za nju. Za većinu učesnika/ca muzičke radionice dan izgleda isto – vreme provode kod kuće i u školi, odnosno na radionicama. Prilike za muzički nastup su prilike za upoznavanje novih predela, novih ljudi kao i za deljenje umetnosti.

Budućnost rada i razvoja ove muzičke radionice zavisiće, prema Žarkovim rečima, između ostalog i od konstantnog usavršavanja procesa i tehnologije u muzičkom kabinetu. Naredni ciljevi razvoja su nabavka novih instrumenata, među njima i muzičkih rukavica, zatim povećanje broja učesnika i učesnica, a i proširivanje repertoara orkestra.

Kao što i sama misija radionice glasi – da su umetnost i kultura osnovna ljudska prava, tako i rad ove radionice može da nas poduči da imamo odgovornost kreiranja prilika za susrete i zajedništvo sa svim članovima i članicama društva u kojem živimo. Prema Žarkovim rečima, suština promene je da naši susreti nisu specijalna prilika, već deo života. Ono što, po svemu sudeći, takođe sledi je da samo uključivanjem celih zajednica možemo unaprediti do sada ekskluzivne stvaralačke procese u procese koje definišu mnogi. Rezultat nije samo solidarnije, već društvo koje stvara novi, umetnički, izraz.