Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Đorđa Vasiljevića na 39. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Jedan velikan struke je svojevremeno rekao da su ljudi potencijalni fosili koji iz doba u doba, iz vremena u vreme prelaze sa tek malo više konzistentnosti od oblaka. Verujem da sa tim svi možemo da se složimo. S druge strane, svi možemo da se složimo oko toga da, dok „oblačimo” na ovoj Zemlji, vreme treba nekako iskoristiti, živeti ga što bolje i biti što prijemčiviji za nove ideje.

Moje ime je Đorđe Vasiljević i ja sam pre više od decenije i po prekršio zakon. Uradio sam nešto „kvalitetno” (što bi rekli s one druge strane) i „kvalitetno” sam kažnjen: uzeta mi je decenija i po života. Uzeo sam je sam sebi.

Onda sam izašao napolje, na slobodu, među vas. I nastavili su da mi uzimaju i ove tri godine – zbog nerazumevanja, predrasuda, straha, gluposti.

Onda se pojavila Marina Kovačević, sa svojom nevladinom organizacijom pod nazivom Centar za rehabilitaciju imaginacijom, koja je počela da govori o tome da smo mi svi ipak jednaki, da sam ja danas ipak otac četvoro dece, da sam ja muž, da pokušavam da radim, da sam jedan od vas. Da imam pravo da budem jedan od vas, jer sam platio sve ono što je iza mene. Marina mi je objasnila nešto što nisam shvatao i o čemu, u stvari, želim i vama da govorim.

Naša država – kojom se ja ponosim, bez obzira na to što me je kaznila – priznaje da u našoj zemlji ima 72-75% povratnika. Iz iskustva ću vam reći (a nijedan profesionalac to ne zna bolje od mene, jer sam ja to živeo) da se na kazne zatvora vraća devet od deset ljudi.

Kad vi dođete na šalter u pošti ili domu zdravlja, na kasu u prodavnici, a neko od tih radnika je neljubazan prema vama, vi kažete: „Danas mu nije dan, doći ću sutra.” Ako je i vama „žuta minuta”, vi se posvađate. Ali, kada bivši osuđenik uđe bilo gde i doživi takav odnos, on kaže: „Država je protiv mene. Svet je protiv mene. Ljudi su protiv mene!” Napravi novo krivično delo i vrati se nazad, tamo gde neko drugi plaća struju i vodu za njega, gde mu neko drugi daje da jede i gde ne mora da brine ni o čemu, osim da se službenom licu predstavi brojem. Ja i danas, kad zatvorim oči i kad se probudim, prvo pomislim da sam 8653. Niko nije tražio da kažem kako se zovem, zašto sam tu, kad idem kući. Svi su tražili da kažem: „Ja sam 8653, zdrav sam i dobro sam.”

Prva četiri meseca po izlasku iz zatvora su kritična. Zašto? U prva četiri meseca najteže je izvaditi papire, najteže je stupiti u kontakt s porodicom… Zato što vas posle godinu dana zaborave drugovi, posle tri godine prijatelji, posle pet godina žena – čast izuzecima kao što je moja supruga, koja me je čekala 13 godina – a većinu zaboravi i rođena majka posle sedam godina. Jednostavno, život ide dalje. Bivše osuđenike je potrebno negde skloniti tokom ta prva četiri meseca. Postoje sigurne kuće za žene i decu (…), ali nam je potrebna i sigurna kuća za bivše osuđenike, makar u tim prvim mesecima. Ne da im damo jednokratnu socijalnu pomoć od 15.000 dinara, da imaju para da izvade ličnu kartu, ne da im poklonimo bilo šta, već da pokušamo da im pronađemo posao ili pružimo priliku da završe kurs, da im damo mogućnost da zarade – da im damo šansu da budu sklonjeni sa ulice četiri meseca.

Jer, tokom prva četiri meseca me je zvalo preko 100 drugova s robije i imao sam preko 60 kriminalnih ponuda, od kojih je prva bila da svodim prostitutku ispod Plavog mosta. Imam kod kuće ženu i decu, zato nisam, ali mnogi ih nemaju! Šta bi bilo danas sa mnom i da li bih stajao pred vama da sam prihvatio ponudu i sa bivšim kumom otišao u Španiju da opljačkam transport novca? Da sam sa bivšim drugom s robije otišao da prodajem drogu u Italiji? Umesto toga, radim na građevini. Na crno, doduše, neće niko da me prijavi, 12 firmi me je odbilo.

Što više vas treba da zna jednu jako važnu stvar: bivši osuđenici nisu nešto što se dešava nekom tamo! Bivši osuđenici su ljudi koji naprave krivično delo iz nemoći. Ako ukradu nešto – to nije strašno, ali šta ako ukradu život nekoga od vas, da bi se vratili u zatvor na što duže? Da li je onda strašno?

***

39. Beogradski Ignite pod nazivom “Uključi se br. 5”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 24. oktobra 2017. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Organizatori događaja – Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana “Srbija u pokretu” – na taj način su, već petu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i motivisali učesnike/ce i posetioce da se bore za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: kako aktivno starenje produžava mladost; na koji način treba razvijati veštine dece bez roditeljskog staranja; kako izgleda dan prodavca časopisa Liceulice; kako žive i školuju se deca migranti; da li devojčice mogu da budu rokerke; ima li slobode posle odslužene zatvorske kazne; ko su osobe koje pružaju podršku ženama sa invaliditetom; koji su problemi svakodnevice trans osobe u Srbiji; kako osnažiti osobe sa invaliditetom kroz programiranje; kako je jedna mlada žena postala uspešna preduzetnica.

Đorđe Vasiljević je na Beogradskom Ignite-u govorio o svom iskustvu povratka u „običan život” posle skoro decenije i po provedene u zatvoru. Postpenalni prihvat je tema o kojoj se nerado raspravlja i o kojoj najčešće govore profesionalci, a Đorđe dijalogu doprinosi sa stanovišta bivšeg osuđenika. Đorđe veoma otvoreno govori o svom iskustvu u zatvoru i mladima prenosi poruku zašto je dobro da se klone nasilja i kriminala. Pokreće ga porodica, a smatra da ga od drugih izdvaja sposobnost promene. Đorđe Vasiljević piše za Blog o socijalnom uključivanju.