Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Nikole Đurđevića na 35. Beogradskom Ignite-u “Štafeta je u mojim rukama” (25. maj 2016., Impact Hub, Beograd)

Nisam puno obećavao kad sam bio mali. Rodio sam se sa plavom, kovrdžavom kosom, a lekari su mojoj majci rekli da su te lokne jedino lepo što će od mene ostati. Međutim, danas ima svega, samo tih loknica nema. Prijatelji me zovu Džoni, mada nisam kao onaj originalni Džoni (Johnnie Walker), nisam se nahodao kao on (…).

Detinjstvo sam proveo po raznim institucijama, centrima za rehabilitaciju i kolektivnim smeštajima, i tamo sam otkrio neke svoje sposobnosti – da crtam, da pišem, a počeo sam i da volim da čitam. Kada sam uvideo da mogu sve? Na rekreativnoj nastavi u srednjoj školi, kada me je profesor fizičkog bacio u vodu i naučio me da plivam, i to tako što je on manje koristio svoje ruke, kako bi se stavio u moj položaj. Inače, u srednjoj školi sam bio baš nestašnog duha i buntovnički nastrojen, pa sam jednom, zbog nezadovoljstva, sa svojim drugom pobegao iz internata. Pobegli smo u Sarajevo, policija nas je vratila posle tri dana, a mislili su da švercujem drogu u cevima kolica.

Nakon što sam završio srednju školu, odlučio sam da upišem fakultet, ali sam i tu imao poteškoća, jer sam morao da promenim tri fakulteta – zbog arhitektonskih barijera. Osobe sa hendikepom se danas suočavaju sa problemom suženog izbora fakulteta koje mogu da upišu. Ja sam, recimo, prvo upisao Rudarsko geološki fakultet, pa Novinarstvo, i na kraju Višu poslovnu školu, koju sam i završio i koja baš predstavlja primer dobre prakse.

Živeo sam u studentskom domu i svoje vreme sam raspoređivao između učenja, druženja i izlazaka, odnosno poseta kulturno-umetničkim manifestacijama. U jednom trenutku sam odlučio da se uključim i u borbu protiv diskriminacije. Postao sam član i aktivista Udruženja studenata sa hendikepom i već šest godina zaredom sam učesnik Inkluzijade. (…) Mi se borimo kroz javne nastupe, debate, rasprave, radionice, treninge, edukaciju, vršimo uticaj na visokoškolske ustanove da se primeni jedna sveopšta adaptacija visokoškolskog okruženja u cilju afirmacije studenata sa hendikepom i njihovog ravnopravnog učešća u obrazovanju. Inkluzijada je jedan jako lep i važan projekat koji sprovodi moje Udruženje: svake godine se na Zlatiboru okupljaju mladi sa hendikepom i bez njega, sa ciljem da se ti omladinski radnici osnaže i uključe u našu borbu i pomognu nam.

U slobodno vreme se iz hobija bavim muzikom, pevam, pišem tekstove i komponujem, volim da idem na koncerte i da se upoznajem sa muzičarima. Neki kažu da imam pomalo čudan smisao za humor. Moja životna filozofija – a to je filozofija i organizacije iz koje dolazim – jeste da hendikep nije u čoveku, u osobi, u pojedincu, već je hendikep u društvu. To je predrasuda koju želim da razbijem svojom šalom i aktivizmom. Sećam se jedne reklame za neke cigarete, čiji je slogan glasio “No freedom without choice”, što znači “Bez izbora nema slobode”. Ja sam rešio da moj izbor bude da ne sedim zatvoren kod kuće u četiri zida, već da se pokrenem i zauzmem se za sebe i za druge. (…)

Jako volim film “Hrabro srce”. Nisam Vilijam Volas, ali smatram da su ljudi koji su sa mnom kao borci iz  “Hrabrog srca” i uz Božju pomoć, samostalno zalaganje, trud i upornost izvojevaćemo svaku bitku koja dolazi.

***

35. Beogradski Ignite na kojem su aktivni mladi iz Srbije prenosili svoja inspirativna iskustva o borbi za inkluzivno društvo održan je u sredu, 25. maja 2016. godine, u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21, Beograd).

U Srbiji zabrinjava velika nezaposlenost i neaktivnost mladih – čak 43,3% mladih u Srbiji je nezaposleno. Međutim, aktivnim odnosom prema sopstvenom razvoju i razvoju društva doprinos mladih od neprocenjive je vrednosti. Šestoro mladih ljudi koji se svakodnevno aktivno zalažu za društvo jednakih mogućnosti su, uz prevod na znakovni jezik i u pristupačnom prostoru, u dinamičnim petominutnim nastupima sa publikom podelili ideje o tome koja je uloga mladih u borbi protiv predrasuda, razvoju inkluzivnog obrazovanja, rušenju prepreka na koje nailaze osobe s invaliditetom, brizi o starijima, socijalnom preduzetništvu, promociji rodne ravnopravnosti, itd.

Nikola Đurđević je član Udruženja studenata sa hendikepom. Za aktivizam se odlučio da bi, kako kaže, možda nekada učestvovao i u donošenju bitnih odluka za poboljšanje kvaliteta života osoba sa hendikepom. Pokreću ga vera, samopouzdanje, ali i ogromna količina nepravde koja je prisutna na svakom koraku. Nikola Đurđević svojim najvećim uspehom smatra to što često uspeva da nasmeje ljude, a za njega je, zbog prirode hendikepa, bilo izazovno da nauči da pliva i vozi automobil. Nikola se publici Beogradskog Ingite-a predstavio pričom o avanturističkim, komičnim i neuobičajenim situacijama iz perioda njegovog sazrevanja.