Inkluzija : Inkluzija

Piše: Snežana Đorđević za IZI VelikiMali (Blog o socijalnom uključivanju)

Inkluzija.

Različitost.

Teškoće.

Nesnalaženje.

Život…

U naletu inkluzivnog obrazovanja u našoj zemlji, predala sam se toj energiji da me ponese. Kao učiteljica sa dovoljno dugim radnim stažom imala sam razne teškoće u nastavnom procesu. JA sam imala teškoće. Svesna da mi deca ulaze u odeljenje iz 25 (više, manje) porodica, sa duplo više osoba koje su im uzori, vođe, ometači, a zovemo ih roditeljima (bez uvrede, i sama sam roditelj), bakama, dekama, tetama i da je moj splet zadataka da ih osvestim, osamostalim, osnažim, naučim, uvežem, pripremim za samostalnu borbu, ali saradničku, imala sam teškoće kako da sebe svakom dam koliko treba i na način koji je pravi, a da opet ostanem svoja.

Inkluzija podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje, počev od predškolskog uzrasta, do visokog obrazovanja. Ona obuhvata:

decu sa smetnjama u razvoju;
decu sa invaliditetom;
decu iz marginalizovanih grupa;
darovitu decu.

Moj pogled na inkluziju u obrazovnom sistemu

Prošavši dosta edukacija, shvatila sam dve stvari:

Još nisam dovoljno sigurna da ću umeti i moći na zadovoljstvo svih aktera ispuniti zahteve inkluzije.
Od prvog dana rada u učionici imala sam decu kojoj je bila potrebna podrška!

Odgovornost svakog nastavnika je od tog trena podignuta na najviši nivo. Sada se pravim imenom naziva „ nešto“ što je veoma tanano, sada je potreban praćen i angažovan rad u kontinuitetu, sada dajemo specifične šanse svakom.

Prisećala sam se svojih školskih dana.

Šta se dešavalo sa mojim drugarima koji su imali potrebu za podrškama?

Ništa posebno! Tišina…

Dete koje je uključeno u inkluzivno obrazovanje je delimično svesno dešavanja u sebi i različitosti u odnosu na druge. Ono što je izraženo je da drugi imaju naviku da podvlače, istaknu različitost i najčešće je negativno konotiraju. Osećaj nedopadanja drugarima stvara osećaj nesigurnosti i neprihvaćenosti. To je početak problema. Takav problem postaje opasnost kada se ne odreaguje ili se pogrešno uredi odnos ovakvog deteta i okoline.

Da li imate saznanje da je dete koje ima smetnje u razvoju prvo ugrozilo neko drugo dete?

Da li imate saznanje da je dete koje živi sa nekim oblikom invaliditeta prvo ugrozilo neko drugo dete?

Da li imate saznanje da je dete koje dolazi iz marginalizovanih grupa prvo ugrozilo neko drugo dete?

Nije! I ne bi!

Mi smo uvek svesni kada nam je potrebna podrška, zar ne? Kao deca, mi pomoć tražimo na nekoliko načina. Važno je da odrasli prepoznaju te molbe, verbalne i one koje to nisu. Ako dete mirno prihvata svoju različitost i zatraži pomoć u vezi sa onim što ne može samo ili trenutno ne ume, naša je obaveza da mu u miru i bez osuda i etiketa pomognemo. Naša, kao odraslih osoba. Pomaže većina ljudi, ne mogu reći, ali pre pomoći proanaliziraju dete, pa proanaliziraju roditelje i bake i deke, pa osmisle razlog postojeće teškoće i s prezrenjem pruže pomoć koja je u skladu sa njihovom procenom. Zašto?

Svako ko čita ove reči sada oseća otpor prema takvim postupcima, ali svako se može prisetiti primera kada je isto ovako postupio. Važno je osvestiti sledeće – mi nismo tužioci, ni branitelji, ni sudije jednog deteta, a ni našeg sopstvenog. Mi smo deo društvene zajednice, bića na planeti Zemlji koja jedna drugima doturaju potrebno radi što dužeg i kvalitetnijeg bitisanja ISKLJUČIVO u službi shvatanja sebe i svog zapisa duše.

I zato je učiteljima i učiteljicama dosta teško da uvežu sve članove odeljenske zajednice, jer u njoj nisu samo deca, već i roditelji i rodbina, koji umeju da bude jednosmerni i isključivi: „Moje dete i samo moje me zanima!“. Ovako se ne može razmišljati u školskom sistemu.

Tako, dete koje ima teškoće i koje nikada ne bi ugrozilo nekog drugog, ostavljeno i zanemareno, a često i poniženo, ponekad postaje nasilno. U današnje vreme većina ljudi se oseća ugroženim i reflektujući ranjivost i prenaglašavajući sistem samozaštite stupa u odbrambeni stav, sa predrasudama, napadajući. Na taj način deca koja su „obeležena“ kao drugačija poprimaju etiketu „opasnih“ što često i postaju, jer smo ih izazvali svojim jasnim i surovim stavom prema njima.

Obrazovanje ove dece se ogleda u podsticaju i adekvatnom planu kako bi postupnije i laganije, savladavajući propisano i neophodno, išli u korak sa sistemom koji je osmišljen po meri većine korisnika. Plan i Program za određeni razred je propisan i on je orijentir za osmišljavanje IOP-a za svako dete kojem je potreban, izmenjen ili prilagođen. Na adekvatan način se dete edukuje, prati i ocenjuje.

Gledamo tu zajednicu, u kojoj u jednoj učionici sedi i radi 25 različitih duša, koje se neminovno povezuju i grupišu, udaljavaju i osamljuju kako bi stekle znanja i umenja za svoju životnu dobrobit. Odgovornost je ogromna, ponavljam. Svesni smo je svakog trena. Problem nastaje kada decu sa teškoćama posmatramo kao problem. To je nepremostiva prepreka. Tada je sve problem, čak i rad sa decom koja su poslušna i ukalupljena, tipična.

Jer, šta je dete? Da li se možete setiti sebe iz perioda detinjstva? Kakva je to fizička lepota, bogatstvo duha, vrlina i osobina koje teže ka svetlosti! Tu mračna strana ličnosti ne može obitavati dugo. Odlazi u vidu isparenja uz izvinjenje rečima ili gestom. Tu su boje drugačije, tada sve oko sebe gledamo raznoliko i oči nam sjaje od nade u čoveštvo, a ruke nam se dodiruju, jer hoćemo da se oslanjamo jedni na druge. Dete, samo ako je samo, je izgubljeno. Njemu nije važno da li imamo veliki nos, da li smo debeli, nespretni. Dete to registruje i našali se, ali je to deo igre. Zbog toga neće odbaciti nekog ili prezirati ga. Odrasli svojim poimanjem odnosa i komentarima o ljudima, postupke iz svoje okoline koji su zaprljani neradom na sopstvenim vrednostima, pretaču u dečji svet i od toga prave lošu priču i slučajeve za dugoročno nadmudrivanje i rešavanje.

(…)

Tekst “Inkluzija” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.