Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Ivane Vasiljević na 22. Beogradskom Ignite-u “Uključi se!” (21. oktobar 2013., Mixer House, Beograd)

Ja sam Ivana Vasiljević i idem u prvi razred OŠ „Ujedinjene nacije“ u Beogradu. Zvanično, tamo sam u ulozi učiteljice, ali volim da kažem da trenutno imam 16 učitelja i 12 učiteljica. Nezvanično, verujem da je profesija učitelja/učiteljice ili misija ili se ne isplati.

Od 2005. godine učestvovala sam u različitim (pro)inkluzivnim projektima. To je moja lična i profesionalna tema: inkluzivna škola u ime inkluzivnog društva. Čvrsto verujem u inkluziju, i to kao set osobina, vrlina, znanja, umenja… koja čoveka čine čovekom. Inkluzija je neodvojivi deo ljudskosti, čovečnosti.

Koji su moji motivi da živim inkluziju, tj. da živim život po inkluziji? (…) Moja lična motivacija, od trenutka kada sam kročila u školu u ulozi učiteljice, bila je da pokušam da pronađem tačne načine učenja za sve učenike, bez obzira da li imaju teškoća u razvoju, da li su iz takozvanih osetljivih grupa ili ne. Da potrebe mojih učenika zadovoljim na najbolji mogući način, ulažući lične kapacitete kao učiteljica i kao čovek. Jer, kada govorimo o deci sa teškoćama u razvoju u redovnom sistemu obrazovanja, moramo da mislimo o tome da ona ne mogu da opstanu u školi u kojoj nisu pravilno prepoznata i podržana.

To znači da je na meni, kao učiteljici, da primenim sve moguće oblike podrške, poput: prilagođavanja nastavnih sadržaja, planova, programa; izgrađivanja različitih strategija učenja; promene načina ispitivanja i tome slično. Mnoga deca u okviru redovnog sistema – za koju se ne bi napravile ovakve vrste nevidljve podrške – zaista ne bi uspela u školi, bila bi krajnje osujećena i nekako poništena kao ličnosti, a samim tim bih dozvolila i lično samoponištenje, što mi je potpuno nedopustivo. (…) Mnoge kolege strepe da ne pogreše, a ja mislim da ne postoje greške koje se ne mogu ispraviti ako nešto pokušavate. Zanemarivanje dece kojoj je potrebna dodatna obrazovna podrška jeste, zapravo, najveća greška koja može da se dogodi, a bavljenje jednostavno mora da dovede do uspeha!

Ja nisam ni lekar ni terapeut, nisam ni roditelj, ja sam učiteljica. Trudim se da budem negujuća učiteljica – da sve lične i profesionalne kapacitete za učenje mojih đaka stavim u funkciju onoga što jeste učenje za život. Nadasve verujem u to da su životne vrednosti mnogo važnije od nastavnih planova i programa i da je to ono što je moja primarna uloga. Deca na uzrastu sa kojim radim prevashodno uče po modelu, a ja sam njihov prvi model kada je reč o inkluzivnoj školi. Trudim se da im dajem primer dostojan mene kao učiteljice, kako bi u mom odeljenju svakodnevno sijalo sunce i kako bi ova deca (…) promenila nešto u našem društvu. A ona to već čine.

Zaista verujem da ne postoji progresivnije okruženje za razvoj dece nego što je samo dečije okruženje. Grupa vršnjaka može da učini za dete ono što ne može nijedan terapeut, institucija, stručnjak… Jer, sasvim je prirodno i logično biti u okruženju vršnjaka, tu se celokupna ličnost deteta potpuno razvija na najplemenitije, najposebnije i najbolje načine. Kapaciteti za učenje su svuda oko nas, resursi za učenje jesu svi i sve što nas okružuje i ja ih u velikoj meri koristim (…): to su ljudi koje poznajemo – u ulozi gostujućih predavača, događaji u gradu kojima možete prisustvovati sa decom i učiniti njihov život bogatijim, naučiti ih stvarima kojima škola ne stiže dovoljno da se bavi.

Inkluzija je timski sport i svako od nas ima svoje mesto u toj priči (…). Svako od nas treba da pronađe to svoje mesto, da bi priča zaživela na tačan način. Iz ugla učiteljice, reći ću: izvolite, neka svako uradi svoj domaći zadatak!

***

U okviru aktivnosti kojima je obeležen Međunarodni dan borbe protiv siromaštva, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije je, u saradnji sa udruženjem “Srbija u pokretu”, organizovao 22. Belgrade Ignite “Uključi se!”, koji je za temu imao socijalno uključivanje. Ovo izuzetno posećeno izdanje beogradskog Ignite-a održano je 21. oktobra 2013. godine u Mixer House-u (Karađorđeva 46), a desetoro sjajnih inspirativnih ljudi je, uz prevod na znakovni jezik, govorilo o inkluzivnom obrazovanju, aktivizmu i preduzetništvu mladih, socijalnom uključivanju marginalizovanih grupa (dece ulice, azilanata i osuđenika), borbi protiv trgovine ljudima, solidarnosti i prevazilaženju teškoća sa kojima se suočavaju osobe s invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju. Posetioci Belgrade Ignite-a su u galeriji Mixer House-a mogli da pogledaju i izložbu plakata koji su pristigli na konkurs “Siromaštvo – re:akcija?”, koji su raspisali magazin LiceUlice i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Ivana Vasiljević je profesorka razredne nastave iz Beograda. Diplomirala na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Više od deset godina živi život Škole. Veruje da je J. A. Komenski dao najobuhvatniju definiciju škole: Škole su fabrike svetlosti! Svetlost Škole koja svesno neguje inkluzivne principe, po njoj, sija na najjače, najlepše i najposebnije. Aktivno učestvuje u različitim (pro)inkluzivnim projektima (ne)vladinog sektora koji se odnose na razvoj inkluzivne škole i inkluzivnog društva od 2005. godine. Veruje u Deda Mraza. Ivana Vasiljević piše za Blog o socijalnom uključivanju.