Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Marko Pejović, psiholog, psihoterapeut, dramski pisac i programski menadžer Grupe “Hajde da… (Blog o socijalnom uključivanju)

Šta je to sa inkluzijom što stalno zbunjuje, unosi nemir? Prisutnost onoga što nam je nepoznato je jedan od razloga. Nije nam prijatno da budemo u društvu onih koje ne razumemo. Stoga je istorijski gledano, uvek bila prisutna ideja da se isti okupe i odvoje od različitih. Ne verujem u getoizaciju kao rešenje. Živeći u bilo kojoj vrsti izolacije (čak i onaj u kojoj “većinska” populacija ne zna šta se dešava iza svog većinski-centriranog sveta) možda čini stvari lakšim, ali sigurno ne dovodi do razvoja.

Čovek je biće koje se razvija usled “trenja”, tamo gde stvari nisu uvek skladne. Kada smo okruženi onima koji nas razumeju, sa kojima se slažemo, to može biti ugodno, potvrđuje se naš pogled na svet, ali nas to ne motiviše na promenu i razvoj. Promena se dešava kada postoji razlika (a razvoj je upravo proces sukcesivnih promena). Mislim da je zato socijalna inkluzija kao princip (u obrazovanju, kulturi, umetnosti, sportu, političkom životu…) važna.

Kada je Grupa “Hajde da…” počela sa svojim aktivnostima na polju uključivanja osoba sa invaliditetom u savremeni ples, bilo je raznih otpora. Same osobe sa invaliditetom su bile skeptične, strahujući da se neće snaći u oblasti koja im je nepoznata. Takođe su se javili i razni profesionalci “pomažućih profesija” sa stavom da ples i umetnost mogu biti prostori izražavanja za osobe sa invaliditetom samo uz neverovatne mere predostrožnosti. Odjednom smo se našli u jednoj klaustrofobičnoj situaciji, koja je verovatno ličila na onu u kojoj se verujem, često nalaze osobe sa invaliditetom – da im je ostavljen vrlo mali prostor slobode… Bilo nam je jasno da smo dotakli osetljivo pitanje – da li iz jednog “geta” može da se izađe na čist prostor? Da li ima hrabrosti i među onima koji su u “getu”, ali i među onima koji su van njega. Ne mislim da su sve naše aktivnosti koje su usledile bile neverovatni pomaci u de-getoizaciji osoba sa invaliditetom (i drugih marginalizovanih grupa), niti da niko ranije nije radio ništa slično. Ipak mislim da imamo neke zanimljive rezultate.

Od 2008. smo pokrenuli program “Okvir tela” sa ciljem da podstaknemo saradnju osoba sa i bez invaliditeta putem savremenog plesa. Savremeni ples je vrsta umetničke igre koja nije unapred predodređena formama i elementima koji su zadati (kao što je to slučaj u standardnim plesovim ili u klasičnom baletu). Zato smo smatrali da će upravo savremeni ples biti mesto susreta, samootkrivanja, spoznaje sebe koliko i drugih učesnika, savladavanje sopstvenih granica i uklanjanje barijera.

Na radionicama su slepe, slabovide, gluve i nagluve osobe, korisnici kolica, psiholozi, pedagozi, specijalni pedagozi, studenti, igrači i koreografi savremenog plesa zajedno kreirali manje plesne sekvence koje bi onda bile uklopljene u veće koreografske celine. Sve radionice (a do sada ih je bilo oko 15 ciklusa) su bile praćene prezentacijama za širu publiku.

(…)

Tekst “Isključi me – uključi” Marka Pejovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.