Vlada Republike Srbije
Piše: LiceUlice (Blog o socijalnom uključivanju)
Nedelja
Godina prođe, dan nikako
Šunjam se besciljno okolo, divan dan do sada. Glad. Kontejneri prazni. Pre podne je. Svratim do poznanika. Upravo ručaju. Pile s rižom. Pretvaram se da sam već jeo, ali padam u iskušenje da otmem pile iz detetovih ruku. Nije to lažna skromnost, mislim da je to neka vrsta perverzije. Dvaput su me nudili. Ne i ne. Nisam čak ni kafu hteo posle ručka. Kad sam izlazio, sa žudnjom sam bacio pogled na kosti – na njima je još uvijek bilo mesa.
Kalenić – ulice žive – pune ljudi. Kafane otvorene – bašte pune. Tezge s povrćem, mesare u punom pogonu. Ruke pretovarene kesama. Krasna hrišćanska nedelja prepodne. Tačno je podne – zvona otkucavaju a ja stojim praznog stomaka na raskršću svih ovih ulica koje odišu mirisom hrane. Kafane i hrana, a ja šetam okolo kao gubavac, sa glađu koje mi izjeda creva. Ulice vijugaju i zaokreću na svakoj sveža košnica života. Kolone ljudi koji s povrćem u kesama tu i tamo ulaze u kuće sa sočnim …
Ništa osim hrane, hrane, hrane. Da padneš u delirijum. Dolazim u park, na klupama starci, invalidi, epileptičari. Dremaju i čekaju poziv na ručak.
Sredina poslepodneva. Creva mi krče. Počinje kiša. Sretnem nakazu od prijatelja, kaže mi da je nabavio jelo i gleda me čudno. Pitam „šta je?“. „Samo spomenem jelo a ti već blistaš!“, kaže on. To je tačno, sama pomisao na jelo podmlađuje me. Jelo. Jelo znači da ima čovek sa čime nastaviti još nekoliko sati bar. Jedino što stoji između mene i budućnosti jeste jelo, naredni obrok.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar