Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)

Danas je dan osoba sa autizmom. Možda ste očekivali da napišem neki tekst o teškoćama sa kojima se suočavaju ljudi koji imaju autizam, ili o školovanju, zapošljavanju osoba sa invaliditetom, njihovim interesovanjima i slično. Međutim, pojavila se jedna važna tema koja je potresla ceo svet, a to je virus COVID-19.

Početkom marta, kada je počelo da se priča o ovoj temi, poželeo sam da se informišem o tome o čemu se tu radi. Saznao sam da se nova bolest pojavila prvo u Kini, a sad se već proširila i na mnoge zemlje u svetu. Bolest se lako širi i može da bude jako opasna. U Italiji i u Španiji je već mnogo ljudi obolelo i umrlo. Za ovu bolest nema leka, a ne postoji ni vakcina koja bi pomogla da se ljudi ne razbole. Zbog toga je u našoj zemlji uvedeno vanredno stanje. To znači da su zatvoreni kafići, otkazane su razne sportske manifestacije, razni muzički događaji, ne rade bioskopi, pozorišta, ukinut je javni prevoz, obustavljena su razna predavanja itd. Građani idu samo do prodavnice i treba odmah da se vrate kući. Takođe, zatvoreni su vrtići, osnovne i srednje škole, fakulteti, dnevni boravci, specijalne škole.

Moramo se pridržavati raznih pravila, a to znači da ne smemo da se rukujemo, grlimo ili ljubimo ni sa kim, ne treba organizovati žurke, proslave, kad razgovaramo sa ljudima treba da budemo udaljeni od njih, a ukoliko se ne osećamo dobro, obavezno treba da se javimo telefonom lekaru. Ne treba dodirivati rukama lice i treba ih redovno prati. Pranje ruku treba najmanje da traje 20 sekundi. Ljudi stariji od 65 godina ne smeju da izlaze iz kuće, zato što se pokazalo da su najugroženiji od ovog virusa.

Ne znamo tačno koliko će ovo vanredno stanje trajati. U svakom slučaju, da bi ono trajalo što kraće, važno je da se svi pridržavaju pravila. Međutim, čitao sam i gledao na televiziji da mnogi ljudi krše pravila. To je jako opasno i neodgovorno.

Meni lično teško pada to što ne mogu da izlazim iz kuće, da prošetam, da odem na trening, u sportski centar, da se vidim sa prijateljima, da odem u poslastičarnicu, kafić ili na svirku. Međutim, trudim se da nađem zanimaciju – puno vremena provodim svirajući, učeći nove pesme, slušajući muziku, gledajući omiljenu seriju, čitajući… Ponekad pogledam i školski program na TV-u i obnavljam svoje znanje. Vežbam i trudim se da održim kondiciju, da bih mogao da nastavim sa treninzima kad sve ovo prođe. Čujem se telefonom sa drugaricama, prijateljima i rođacima. Kad mi je baš teško da budem u kući, izađem na terasu i provedem neko vreme na suncu. Nekoliko puta sam prošetao do prodavnice.

Međutim, znam da postoje deca i osobe sa autizmom kojima roditelji ne mogu da objasne sve ove promene koje su nastale u njihovim životima – da više ne idu u školu ili dnevni boravak, da ne mogu u večernju šetnju. Ovim ljudima je jako važno da se sve u njihovom životu odvija tačno po određenom rasporedu. Oni ne znaju šta je to bolest, niti razumeju šta znači policijski čas. Oni samo znaju da žele da prošetaju.

Takođe, mnoge osobe sa invaliditetom imaju roditelje koji su stariji od 65 godina, a to znači da nikada ne mogu da izađu iz svog stana. Možda bi trebalo razmisliti o tome da se ovim porodicama na neki način olakša, jer oni i ovako žive jako teško. Oni bi mogli da dobiju propusnice da mogu u određeno vreme da provedu u šetnji, i posle počinjanja policijskog časa. Takođe, mnogo je važno da se razmisli o tome šta bi se desilo ukoliko se razbole roditelji nekog deteta ili osobe sa smetnjama u razvoju, ili ako se razboli sama osoba, odnosno gde bi se i na koji način odvijalo njihovo lečenje, jer sigurno ne bi bilo dobro da ove porodice idu na Beogradski sajam, jer bi boravak u velikoj grupi ljudi bio jako uznemirujući za ljude koji imaju autizam ili neku drugu vrstu invaliditeta.

Tekst „Kako se borim protiv koronavirusa” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju.