Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Dubravke Bajkin na 32. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 3” (29. oktobar 2015., Impact Hub, Beograd)

Imam 64 godine, što je važno za temu o kojoj ću govoriti, a to je aktivni život i učenje i u šezdesetim godinama.

Prvu polovinu svoje karijere provela sam na univerzitetu, gde sam se bavila naučnim radom u oblasti hemije. Iako sam volela rad sa studentima, u toku izrade doktorata sam shvatila da hemija nije ono čime bih htela da se bavim do kraja života. Tako sam u petoj deceniji prvi put bila spremna na veliku promenu. Početak raspada Jugoslavije je uticao da promenim ne samo profesiju, nego i zemlju u kojoj ću provesti sledeće dve decenije.

U Moskvi sam sebe pronašla u sasvim drugačijem poslu – u upravljanju ljudskim resursima, za koji nisam nisam imala nikakvo odgovarajuće obrazovanje, ali sam to nadoknadila veoma napornim radom, stalnim učenjem i, pre svega, velikom ljubavlju prema mom novom poslu.

Pre dve godine, konačno sam se vratila u Novi Sad i otišla u penziju. Ja ne spadam u one ljude koji su jedva čekali da se penzionišu i da ništa ne rade, jer je za mene rad oduvek predstavljao jedan važan, prosto neophodan deo života. Naravno, ja nisam imala nikakve iluzije o tome da ću lako naći neki posao u mojim godinama, pa sam rešila da se uključim kao volonter u neki projekat. U Moskvi sam prethodno imala veoma lepo dugogodišnje volontersko iskustvo koje mi je pomoglo da sretnem neke divne ljude, da puno toga naučim i upoznam jednu sasvim drugačiju Rusiju, koju nisam videla na svom svakodnevnom poslu. U vreme moga povratka, u Novom Sadu je osnovana organizacija Novosadski griteri, koja okuplja zaljubljenike u naš grad, spremne da deo svog slobodnog vremena posvete druženju sa našim posetiocima iz drugih zemalja. Tokom dve godine volontiranja u Gritersima, imala sam priliku da se družim sa ljudima iz Kanade, Sjedinjenih Država, Tajlanda, Turske, mnogih evropskih zemalja, i to mi je zaista mnogo značilo, a njihove pohvale su me ohrabrile da razmislim o tome da možda osvojim neku novu profesiju, treću u mom životu – profesiju turističkog vodiča.

Prijavila sam se na konkurs, spremila se i uspešno položila sedam teoretskih ispita. Bio je divan osećaj u mojim godinama ponovo proživljavati onu predispitnu groznicu i zadovoljstvo posle svakog položenog ispita. Poslednji – praktični – deo ispita bila je dvodnevna tura po manastirima Srbije, posle čega sam počela da radim. Od tada sam imala nekoliko grupa turista iz Rusije koje sam vodila uglavnom po Novom Sadu i okolini, a takođe i po Beogradu, i svaka ta tura me je uveravala da sam napravila dobar izbor i da je to nešto što, čini mi se, mogu dobro da radim.

Mnogi sumnjaju u to da stariji ljudi mogu dobro da rade i zameraju nam da smo konzervativni, da nedovoljno poznajemo savremene tehnologije, da nismo izdržljivi, da sporo reagujemo… Ali, ne smemo da zaboravimo da stariji imaju i neke jako važne prednosti! Pre svega, to je ogromno znanje i jedno dragoceno životno iskustvo. Osim toga, stariji su obično odgovorni, disciplinovani, najčešće su emocionalno stabilni i u životu su imali prilike da kontaktiraju vrlo različite ljude, pa su naučili kako da rešavaju neke složene i konfliktne situacije.

Zato se nadam da će sve više mojih vršnjaka biti svesno ovih svojih prednosti, da će verovati u sebe, da se neće bojati novog početka i promena i, pre svega, da nikad neće prestajati da uče i da se usavršavaju. Jer, savremena tehnologija pruža praktično neograničene mogućnosti za samoobrazovanje. Ono što nam je potrebno jeste jedan polovni kompjuter, a tu su naša deca i unuci da nam pomognu, kao što smo i mi njima ranije pomagali. Internet i društvene mreže su nas povezali sa celim svetom i pomogli nam ne samo da pronađemo drugove iz školskih dana, nego i da steknemo nove, da razmenjujemo informacije, ideje…

Danas smo svesni da čovečanstvo rapidno stari i to pred nas postavlja mnogo novih pitanja. Za mene nije najvažnije koliko dugo ćemo živeti, nego koliko dugo ćemo aktivno i zaista kvalitetno da živimo. Kad sam dobila licencu, jedna moja drugarica je rekla: „Nadam se da si završila sa tim tvojim učenjem.“ Naravno da nisam. Toliko toga ima još da se nauči, sve je još ispred mene, a ko zna, za koju godinu možda osvojim još neku novu profesiju. Jer ja stvarno verujem da nikad nije kasno za novi početak.

***

32. Beogradski Ignite “Uključi se 3”, posvećen obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva i temi socijalnog uključivanja, održan je 29. oktobra 2015. godine u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21) u Beogradu, u organizaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženja „Srbija u pokretu“.

Deset sjajnih i inspirativnih govornika je i ovog puta, uz prevod na znakovni jezik i u prostoru koji ispunjava standarde pristupačnosti, u petominutnim nastupima predstavilo šta za njih znači socijalno uključivanje. Tako je publika mogla da sazna: kako u Srbiji izgleda život sa HIV/AIDS; da li naše društvo prihvata osobe koje su promenile pol; da li je kretanje pomoću kolica prepreka za aktivan život; kako svojoj porodici izgraditi dom sopstvenim rukama; kako kroz samozaposlenje stići do posla koji se voli; kako muzika može da pomogne u osnaživanju mladih; kako svako od nas može pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju; kako inkluzivnim obrazovanjem podržati profesionalni razvoj osoba s autizmom; da li je moguće voditi aktivan život i nakon 60. godine života.

Dubravka Bajkin se najpre bavila naučnim radom u oblasti hemije. Zatim je u petoj deceniji života promenila i zemlju i profesiju. Radila je 16 godina u Rusiji u oblasti ljudskih resursa. Danas živi u Srbiji i samo formalno je penzionerka. Osvaja profesiju turističkog vodiča. Dubravka je u Rusiji bila volonterka u Organizaciji “United Way Moskva”, a poslednje dve godine volontira u Novosadskim gritersima.